Profesionalno pletenje

četvrtak, 12.10.2006.

Ljudi moji i djevojčice moje priznajem,moj grijeh,moj preveliki grijeh, nove mašine novi izazovi.Imam sad dosta željeza koje treba pošarafiti kako bi mi zagorci rekli.Svaka mašina je dobra,ali svaka mašina ima svoje mušice,da ne velim felere.Kad ti netko proda mašinu,uvijek, ali uvijek tvrdi da je super.Na žalost svaka mašina ima svoje blago rečeno muhe.E sad normalno je da svako svojeg konja fali, ali zar nebi bili fer da, kad se posao sklopi,mašina plati vele na mašini ima taj i taj feler da se ne moraš žderati tražiti, nego da ga otkloniš na vrijeme.Sve te stvari naši dragi šefovi neznaju.Oni kupe jeftine mašine,imaju pletača pa nek se on j... sa njima.Oni samo vele kak su drugi pleli a tebe ždere.Je samo kaj su oni pleli,a kaj bi mi pleli?Unatoč svemu ja i dalje volim taj posao, a shodno tome naravno da mi je svaka nova mašina izazov,da ju dotjeram do toga da na nešto liči,da ju poštelam i na njoj pletem prave stvari.Ispričavam se cijenjenom pučanstvu što nema slikica,ali iz navedenih solidarnih razloga nisam još u mogučnosti staviti ih.
zato sam u mogučnosti stavito nešto od prije:
Djevojčica je obučena od glave do pete u naše proizvode.Imamo i zidare,ali oni nisu ništa radili na njoj.

evo još jedne sličice:

a ovo je jedna krpica:

i još jedna tetica:

Ljudi izvinite al grah mi je kuhani,moram si staviti hladiti i idem spavati.Sutra mi dojde šef.Bio je na moru ovaj tjedan sa zidarima.Naime imamo igrađevinsku firmu.Sutra kad dođe idemo napraviti par artikala tako da radim i subotu i nedjelju.Dakle ne zamjerite ako me do ponedjeljka nema.Idem jesti grah i spavati.Veliki poljupci ženskom društvu.

|Šapati 3| Sijećanja| #|

utorak, 10.10.2006.

Daklem još smo jednu godišnjicu obilježili kako bi se nekad reklo radno i svečano,a kao što se i dalje mora živjeti moj mi je dragi šef obezbijedio da ostali život i crna razmišljanja moram staviti u drugi plan.
Dovukli smo željeza da sa njim imam brigu koliko voliš.Momentalno sam prijatelju posudio fotić pa ču snimiti nove mašine za par dana.Inače ova mi subota i nedjelja ne ginu radno.Sad to treba položiti,dotjerati u red i početi na tome plesti.Ima posla ko u priči.Ajde bok idem gledat film.

|Šapati 2| Sijećanja| #|

četvrtak, 05.10.2006.

Evo još malo rupica, sa rebrima

Pa još rupica.

pa još malo:

Ova zadnja slika je elastin materijal.
Tek toliko da se vidi da se plete.Sad odgovor na pitanje o mustri od neki dan.Ono na jednom dijelu
slike tanjim materijalom je početak krpe.To je konac za razdvajanje između dvije krpe. Poslije toga dolazi patent ili početak.Početak je u ovom slučaju 2x2 znači na jednoj iglenici rade dvije igle dvije ne rade,dok na drugoj iglenici dvije koje rade na prvoj ne rade a one koje ne rade na prvoj rade.Nakon toga sve igle se prebace na jednu iglenicu i rade se rupice.
Na pletačkom je planu postalo naporno.Puno posla a sutra me čeka veseli posao.Moj šef kupio još dvije mašine,pa sutra idem po njih.Zanimljivost je u tome da su jedan od razloga zašto prodaju mašine i zatvaraju naveli i to da nemaju majstora pletača.Taj je majstor volio povuči iz flaše,tako kažu,
mašine su mu loše održavane,vidio ja.Programe nije znao raditi nego je dolazio programer i svaki put uzeo po 50 eura.Kad su ostali i bez takvog meštra onda moraju zatvoriti jer nema tko raditi.Toga če kod nas biti sve više,da poslodavci nemaju stručnu radnu snagu,a još se uvijek sa ovom koju imaju sprdaju.Ako daj bože moj šef nastavi kako smo počeli i ja ču uskoro biti u velikim problemina jer ču trebati nekoga da ga učim raditi na mašinama a iz iskustva znam da ih je malo koji taj posao stvarno mogu naučiti,a vreme nas sve gazi.Društvo opet mi se spava,umoril sam se pa idem prileči.Morat ču preimenovati ovaj blog u umoran sam idem spavati.Pozdrav svima.Pišemo si.

|Šapati 4| Sijećanja| #|

utorak, 03.10.2006.

PREDRASUDE NAŠE SVAGDANJE

Kao prvo evo jedne mustrice da umirim sve koji bi o pletenju.A onda nastavljam o pletačim danima,raznim stvarima što mi se vrzmaju po glavi.

Daklem sam naslov vam veli o čemu je danas govora.Naime predrasude su toliko ukorijenjene u našim životima da je to nevjerovatno.Neki sam dan gledao,možda i vi, dokumentarac o Kini.Lično sam o sebi volim razmišljati da stvarno nisam opterečen prederasudama.Ono što sam u toj reportaži vidio,prvo me šokiralo,zatim sam se posramio sam svojih predrasuda,a zatim mi je došlo da idem malo do Kine.Zašto?Moja i večine u Hrvatskoj je predrasuda da kinezi rade za šaku riže.No međutim
stvarnost je malo drugačija.U dokumentarcu su prikazali mladiča i ženu koji su došli iz pokrajine u grad i zaposlili se u novoj tvornici koja je usput budi rečeno opremlkjena vrhunskom tehnologijom.Da se odmah razumijemo ne radi se tu o inženjerima ili slično.Ljudi došli,dobili posao,pa rade 12 sati dnevno.Svaki mjesec jednom idu kući na selo.Rade pet godina i izgradili su si kuću.Prikazali su kuću od
blata u kojoj je živjelo sedam generacija,a zatim njihovu za naše pojmove kučerinu,koja je izgrađena za pet godina.Toliko o šaki riže.Da netko ne veli radi i tu po 12 sati i imati češ,u hrvatskoj se sve više radi po 10-12 sati ali teško da češ za pet godina izgraditi kokošinjac za 50 kokoši.toliko o tome za danas.Idem spavati nastavljam sutra.