Boze, da mi je ovo netko pricao, ne bih mu vjerovala.
Svaku vecer idem leci negdi oko1:30 – 2:00h, a ujutro se dizem vec negdi oko 6 ipo jer mi se onda Sime budi, a treba malog spremit za vrtic, i dignuti tatu da ga odvede i da ide na posao.
Je*eno je to, ne pamtim kad sam se zadnji put posteno naspavala.
Bilo je samo pitanje vremena kad ce mi se to nekako odbit od glavu.
Jutros se Simun probudio standardno u 6:30, a ja sam bila toliko umorna i nisam se mogla dignit jer me Ivan izludija nocas.
Prvo se probudio kad sam dosla leci, pa sam mu dala ciku da papa, pa se probudija u 3 ipo, onda sam se digla i napravila mu bocu jer me ispotezao toliko da vise nije bilo mlijeka kod mene.
Onda se probudio oko 5, pa sam se opet digla i napravila mu bocu. Nema smisla budit Radu jer on spava ko top, ne cuje malog kako se dere kraj glave mu, a i sta ja znam koliko vode on onakav (glup kad ga se probudi) i mjerica stavi u bocu.
Sve u svemu, ujutro sam bila ko da me tuklo cijelu noc i nisam se mogla dignit. Probudila sam Radu i rekla mu da se digne i da spremi malog, da se ja ne mogu dignit.
On se digao, ja pogledala na sat i vidim da je 7:10, a ZNAM da sam se probudila u 6:30.
Gdje je nestalo pola sata?
Nista, mislim se ja, bice sam krivo vidila prije. Nemoguce da je prije minut bilo 6ipo a sad je vec proslo 7.
I ja ponovo zaspem.
Probudi me Ivan oko 9, dignemo se.
Vidim ja u sudoperu opranu posudicu u kojoj ja Simi kuham mlijeko za Cokolino ujutro prije vrtica. (To mi je cudno jer je moj dragi nikad ne opere)
Nije mu, dakle dao jesti. Krasno, zivci mi na 1000.
Zovnem ja njega – jesi dao djetetu jesti ujutro?
Nisam.
A jesi ga vodio na WC?
Nisam.
Popi*dila ja, ali se odmah sabrala, nisam histerizirala (uau), samo sam rekla: Krasno, aj bok. I poklopila sam.
Dosao on kasno popodne doma, a ja odmah pocela: Kako si mogao odvest dijete u vrtic a da mu ne das jesti, znas da on tamo ne jede dorucak, (pretvrd je kruh, a namazi ocajni), nisi ga odveo na WC, jadno dijete, sta ti mislis u svojoj glavi, bla bla bla
Muz me samo blijedo gleda, sav zacudjen, nista mu nije jasno, nista ne govori.
Kad je progovorio, bome, dobro je progovorio:
IVANA, kad si me probudila, Simun je vec bio obucen i spreman za vrtic, samo mu je trebalo obuc patike.
STO?
Kad sad malo bolje razmislim, to je ONIH POLA SATA KOJI SU SE MENI IZGUBILI. Ja sam se digla, odvela malog na WC, napravila mu jesti, oprala posudicu za Cokolino, obukla ga i ONDA probudila Radu.
Ja sam se onda ponovo uvukla u krevet jer je Ivan spavao, a ujutro se uopce toga nisam sjecala.
SVASTA.
A ja optuzila jadnog covjeka da ne moze jednu banalnu stvar, kao sto je spremanje za vrtic, napravit bez mene.
RADE OPROSTI
Post je objavljen 09.11.2004. u 21:44 sati.