Čemu, ili bolje, kome koristi država? Ovo je prvo i osnovno pitanje koje je potrebno postaviti prije bilo kakve diskusije o funkcioniranju države, razlozima za njeno postojanje, potezima koje radi itd.
Ovdje se pretpostavlja da je država nastala iz potrebe pojedinca da zadovolji potrebe za koje sam nema dovoljno snage. Ona je nadgradnja koja osigurava da skup pojedinaca sa svojim posebnostima skladno funkcionira.
Kakva treba biti država? Pa ovak definirana država je ustvari servis građanstvu. Država je tu zbog pojedinaca, a ne obratno. Država zato mora biti "što manja i što efikasnija". Mora se brinuti da oni zbog kojih postoji budu zadovoljni.
Isto tak pravila igre se definiraju prema potrebama većine (demokracija), a to znači da je manjina izuzetak od pravila (ne nužno, ali postoji mogućnost). Prirodno je da se pravila formiraju tak da zadovolje što širi krug pojedinaca. Nikad nemreš sve. Diskriminacija većine u korist manjine je najveća nebuloza za jedno demokratsko društvo. Zakej? Zato kaj je to pizdarija jer tak možemo reć: "Kod nas je demokracija. Of kors. Al mi smo uveli demokratsku praksu diskriminiranja većine i zato izgleda ko diktatura. Zajebali ste se. Pogledajte bolje! Mi smo, ustvari, napredni demokrati, a papa je heretik."
Država mora glumiti kočijaša. Ne zbog psovanja, pljuvanja i ostalih aktivnosti (iako su kod nas one izraženije), neg zbog mrkve i batine. Država nije tu da te vodi za ruku kroz život neg da ti omogući da ti sam živiš svoj život. To je ovak. Svi smo mi magarci i zvezani smo za kola s državom (kočijašem). I sad većina, nas magaraca, želi otići na onaj super pašnjak tam prek brega, gdje je trava zelena da ti se sline cure, a potok bistar kak da vode opće nema. I sad mi se složimo da idemo tam, kočijaš se popne na kola (koja moraju biti što manja da ne bi bila teška) i stavi mrkvu u smjeru gdje je to dotično mjesto. I mi krenemo tam, ali onaj Štef, Jura, Mate, Bara, Rega i Mara se prave blesavi i seru da je tam sranje i to. I zeme kočijaš batinu i pras po leđima, jer pička ti materina ak se večina složila da idemo tam ideš i ti il se ljepo odveži i odlazi kam god hoćeš. I kaj sad? Jura i Rega se odvežu, a ostali se nevoljko okrenu i naša kola krenu prema bregu. Ali u tom trenu uleti čopor divljih vukova i zaleti se na nas. Sad zeme kočijaš dva tri miga i tenk i spička čopor vukova u pizdu materinu. Ali par ih preživi i zalete se oni na Juru i Regu. I Jura i Rega najebu. Sori, ali dio slobode daješ za sigurnost.
I sad krenemo mi al Franjo počne štekati. Da njega boli noga, da on nemre, da je star i tak to. I fakat Franji je 235 godina i svo ovo vreme je vukel kola i kaj sad. Pa nebumo ga ostavili da crkne. Niš Franju u kola i furamo dalje. Je malo teže, al Franjo je zaslužil. I sad vidi Jožica da je Franjo u kolima i ne mora tegliti. I pravi se Jožica pametan. Da boli i njega. I niš mi njega u kola. Svakom se može desiti, jebi ga. Boli par dana i poslije sve pet. Al nakon par dana obiđe komisija Jožicu, a on sere da ga još boli. Ma boli tebe krasan kurac za nas kaj delamo. Marš na posao, ak ne želiš vuć fajn, al nebuš ni pasel travu. I eto ti Jožice na čelu kolone. Vuče udarnički.
I tak mi vučemo ta kola s kočijašem, Franjom, bolesnima i nemoćnima. Niš pre teškog. Al dođe jedan dan Rezika. Da ona ima 45 godina i sva je već umorna od vuče kola i ona bi s Franjom u penziju. Jebi se Rezika nemre. Nemaš 65, 70, 75 godina niš od kola za tebe. Vuci, još možeš. Je al ona bi platila da mi drugi vučemo, a ona u kola. I kočijaš veli OK. Upadaj. A zajeba! Sad bi svi u kola! Ajte vi svi u krasan trokurac. Lijepo kočijašu vrati pare i nek vuku. Mater neradničku.
I vučemo mi dalje kad Krasnokrad Ukurčić mazne Hladnomrazov šal. I Hladnomraz popizdi i prijavi Krasnokrada kočijašu. I ovaj toljagu i pras po leđima. Marš u kola. I misli si Krasnokrad super, nemoram vući. I to je istina. Al da smo mi pametni dosjetili bi se da velimo kočijašu: "Daj Krasnokrada u odštopavanje šahtova i ostale odbojne radove." Da vidiš kak bu sljedeći put kral. Jebo mater lopovsku. Radi društveno korisne radove.
I tak mi vučemo kad sjeti se Joža da bi mogel on posuditi neke pare od banke i sredit si remenje kojim je vezan i tako to. Malo se ušminkati. Al jebi ga. Joža se zajebal. Uvijek je bil slabiji u matematici pa se preračunal u vračanju dugova. I sad je on kakti pred bankrotom, al kočijaš veli: "Odi Joža, imal buš i dalje hižu i ta "minimalna potreban sredstav za život" i to." Ma marš! Ak je bil tak glup zemi mu sve. Nek vuče gol i bos. Vrati pare! Kaj je uzimal kredit? Konj jedan. Samo sramoti nas magarce, a i mi sad moramo raditi i za njega jer je Joža socijalan slučaj s kućom.
I sad radimo mi magarci, vučemo i tak to. I neki od nas uspjeli u životu. Vuku više neg drugi. Brži su, bolji su. I kaj sad? Umjesto da smo mi magarci sretni zbog toga jer "Jebote, može se uspjeti!", mi uvedemo globu na uspjeh. Pa čuj rista, znaš svi plaćamo porez kočijašu, ali ti više zarađuješ pa ti plati više. I veli tip: "Pa ja plaćam više! Proporcionalno više neg vi drugi." A mi velimo: "Ma jok. Ti moraš platiti još više. Znaš teško nam te gledati uspješnog pa te mi oporezujemo progresivno." I kaj tip napravi. Ode. Jebi ga. A taj ga je mogel vuć. Valjda mu se nije sviđala trava.
Nastavak možda slijedi... jer neke stvari nisu dobre ni s putrom.
Post je objavljen 02.11.2004. u 15:17 sati.