Uvodi su nešto što bi svatko od nas ponekad želio preskočiti. Dosadni su. Zato ću vas poštedit i kratko ugnjavit odgovorom na pitanje: zašto blog?
Otkad mi je frend spomenuo da bih mogla pisat, u glavi mi se ispisalo na desetke stranica, ali nekako nikad nisam imala dovoljno vremena za to. Ili muda. Tjednima me ganjala ta misao i nakon što me frend par puta upitao gdje je blog, znala sam da već odavno piše i da taji :). Znate kak je, za vrijeme prvih par ne želiš nikom reć, ali kad postaneš almost cool, doviđenja anonimnosti :)
Zbog toga volim blog. Nitko te ne zna osim onih par s kojima to želiš podijelit ili te eventualno razotkriju. I najslađe je kad ti nakon nekog vremena priđe znanac ili frend i kaže ti: Čuj, čitam ti blog.
Zato hvala onima koji su se identificirali, a još više onima koji žele ostat anonimni. Nema ništa bolje od trenutka kada za neki blog skužite tko mu je autor ili još bolje, ako se u pojedinim pričama prepoznate.
Zbog istog je razloga odabir nicka pain in the ass. Koje god ti već dokazano ime padne napamet, često pada u vodu jer postoji određeni broj ljudi koji te znaju pod tim nazivom. Zato se odlučih za najnižu varijantu. Malo pseto izraz je kojim me buraz često počasti, ali ne iz milja, već ju upotrebljava kao epitet mojoj nekad zbilja zajebanoj i podloj naravi.
Nema ništa bolje od dijeljenja svojih misli i najmračnijih tajni (koje zna samo par odabranih osoba) sa hrpom nepoznatih ljudi i zatim čuti što oni imaju za reć.
Nakon samo par pročitanih postova dragog mi prijatelja spomenutog ranije i nakon otkrivanja identiteta nekih drugih blogera, bila sam navučena.
Ready, Set, Begin...
Post je objavljen 12.10.2004. u 23:20 sati.