He, baš je lipo kad te judi uvažavaju…evo mi od ponosnog napuhivanja naresla pluća ,grudni koš sa rebrima proširia se do neslućenih razmira, srce veće i od najsportskijeg…
Vidiš BM, sad kad san pročitala onu naučnu štorijicu o zaboravu - ako piješ puno kafe- sitih se…uf, konačno,…a znan da mi je bilo na vrj jezika…da ja jedina nisan ništa zucnula o našin sportskin uspisima na toj o-lin-pi(n)-ja-di, o tonu medaja i sve to… a koju ću gospu ponavljat ka papiga kad cili svit zna da se u Splitu dica rađaju sa barenko aluminijskon medaljicon i predispozicijon ka zlatu, srebru i inim medajama – mene to ni ništa specijalno infotalo…mislin, drago mi je, ča ću poć govorit, ma ni mi se za čudit kad se zna ko ih je zaradia, he,he…
Di san stala (moran smanjit ovu kafu…pojačat onu čokoladu iako je fuj,bljak gorka i bižin od nje ka đava od krsta…)…e to…kako san siiiiilno ponosna jer me je Bigerica stavila u prvu postavu drim tima za bančit po konobama …to mi je puno boje nego da me tokalo sad u neki tim ča mora npr. trčat iako ga niko ne juri, ili npr. skakat ka da su ka ugrizle miljarde osa, ili plivat maraton ka da te jure morski pasi, itavat se za jednin balunom (gospićamu, pa bar danas moš nać jeftinih baluna u svepoosankuna i podilit svakome svoj da se judi ne tuku okolo tog jednega) …
Jebenmumiša i pamet, opet san zabrazdila s mislima…da pročitan ča san ono počela pisat…ah, da…već se vidin na čelu od stola (to mi ka učinili čast jerbo san ja ipak najstarija poznata spodoba ča luta ovin nestvarnin sviton)…pivan sve u četrnaestipo (a judi moji, od kad nisan pivala… glasnice mi se zalipile na gornju bandu od gučka, pa ih sad pod hitno gren ispolirat za ti tulum ...paun leti, pa poleti paaaaaaune mooj)…oma san išla i po malo pršutića, i od njega se liče glasnice, e…
To san tila reć…kad ja počnen s pivanjem, mene ne može ni unprofor zadržat u dogovorenin granicama…sićan se kad smo išli s firmon one godine iza XIV zimske o-lin-pi(n)-ja-de u Sarajevu (he,he…vučko)…u autobusu na povratku nisan začepila usta, samo ono kad smo na Kupresu upali u snig od tri metra, pa smo se inkantali da je to moguće toliko napadat tog sniga…
Ili kad smo prid rat išla na radničke sportske igre u Ohrid (ma dajte, judi, ne mislite valjda da san se ja itala po terenu…ja san bacivala malo pikado, a bila san jednon ka deset minuta na odbojku uletila i posli tega smo izgubili od Slovenki…pa san se još bavila navijanjen, cila san se bila, bidna, iskrivila od navijanja kad su naši muški potezali konop)…putovali smo mi ekipa iz Splita i Šibenika autobuson uz more sve doli do Budve, pa uzgor priko gudura Crne Gore, pa priko Kosova do dna Makedonije…ja se ne sićan da san išta spavala ka svi drugi normalni judi jerbo san uvik uvatila nekog budnog za pivati…a oni Šibenčani, eh …bila dvojica ča su pivala u klapu, jedan tenor koji je lipo diza, i jedan zgodni bariton sa brkovima…njega iman na sliku, ajme sad kad ga se sitiiiiiiiiin…uglavnon, da ne duljin, naša postarija gospođa tehnologica se toliko snervala od mog pivanja da protestno ni tila više s menon ostale dane govorit (a mene i onako ni bilo briga ča je ona jubomorna ka pas zbog radi onog brke)…
E… i kad smo godinu pri išli u Babin Kuk na te igre…iman jednu sliku na kojoj ja u transu pivan, ruka na srce, oči sklopljene. još dvoje-troje isto pivaju, a naš šjor Tonči spava…to je bilo nakon svečane dodile medaja, svečana večera, muzika do sitnih sati…a kad je bilo gotovo, nas se ni moglo zaustaviti, pa smo se preselili doli u bar koji isto nije radia, ali nan ga je recepcioner ustupia sa sve pogašenin svitlima…
I tako, kad ja počnen pivati, ljudi bi rekli da san se opila…ma ne moran ja ništa pit, mene pisma opija…a repertoar mi je širok ka u onoj pismi…širok Dunav, ravan Sreeeeeem, zbogon diko, ja iden…
Post je objavljen 22.08.2004. u 23:42 sati.