Već sad znam da će biti burno. Sinčina sutra ujutro u 7 putuje u Selce. Drma ga putna groznica, a ja se sva sreća od posla ni ne stignem brinuti previše. tak je bilo do 11.
Jutros sam malo šalabazala po vašim postovima i naletila kod moje zagrebačke skoro imenjakinje na strašnu vijest. Utopilo se dijete na maturalcu. Istog trena me presjeklo. Jadni roditelji, jadni nastavnici koji su ih vodili. Odmah sam u glavi složila cijelo predavanje za mog mulca. I sjetila se moje mame koja je uvijek plakala kad me ispraćala na neko ljetovanje. Mene je točno bilo sramota što ona cmizdri dok autobus krene. I rekla sam joj jednom, pa šta plačeš zbog mene, meni će biti lijepo, ja sam sretna, putujem, kakve to veze ima s tvojim suzama. Nije mi ništa drugo rekla doli – VIDJET ĆEŠ KAD BUDEŠ IMALA SVOJU DJECU. I vidim. I plačem. Kriomice.