nedilja je definitivno čudan dan. jutro je čudno kad se probudiš u 11, a zaspao si u 4,30. pa se čudiš sam sebi, pa se čudiš vrimenu, pa skužiš da te jebeno boli glava, a i probava ti je nekako vesela i zaigrana. na televiziji nema ništa, i iz tog razloga počneš raditi nešto korisno. bilo šta. i onda izađeš na kavu.
kad ti poznati ljudi pivaju, lipo pivaju, i oko tebe sve neki dragi ljudi... uhvati te neka čudna tuga. jer si pri kraju. i sve si ti to lipo zamislio u svojoj glavi, to šta te čeka, al nekako počneš biti svjestan da to možda i neće ispasti po planu i da će ti neki od tih iznimno dragih ljudi biti pun kurac daleko i da će neke stvari ostati neproživljene, ili davno proživljene... ono, kad smo bili dica, srednjoškolci....
totalno sam kenjava.
nediljon, češće od bilo kojeg drugog dana, kontempliram. i di me ta kontemplacija dovede? do stupnja da sam raznježena, kenjava i tužna, a (osim ovog prvog) to nikad nisam.
ili gotovo nikad.
nediljon sam sposobna uru i dvadeset pričati o nečem šta me nevjerojatno frustrira, a rješenje je totalno u mojim rukama. samo šta ja ne mogu sebe prisiliti na poduzimanje koraka koji rezultiraju rješenjem. što stvara nove frustracije, o kojima sam sposobna pričati narednih uru i dvadeset.
zaključak?
nemojte se sa mnom družiti nediljama.