Ljudi moji, ja vam tak ne volim patetiku, mada i sama u nju upadam tu i tamo, nadam se ne prečesto, ali onda kad iz nje izađem sva sam si nekak ... teško je to opisat, al opipat bi se dalo. Ljigavo je i prozirno.
Naravno da ono kaj ne volimo, još nam više smeta kod drugih ljudi nego kod nas samih. Barem je sa mnom takav slučaj.
Patetične kapetaničine face u Voyageru na kraju skoro svake epizode, tjeraju me na mijenjanje programa.
I mislim da svoga muža volim koliko ga volim - a to je neizmjerno puno, to je toliko da to ni pojmit ne može neki post, blog, a ni cijeli Internet - zato što on ni u patetčnim situacijama nije patetičan. Apsurdno, ali istinito.