u hodniku bazdi kiseli kupus
i mokro krzno išarane mačke
nedostaju mi trenuci koji su prošli
i vrata kojih više nema
prostori su zgrčeni u muzeje
a bespotrebni
hodnici hirurški uklonjeni poput
slepog creva
štrikovi su prazni, sobe opustošene
migracijama,
i pričama okupljenih oko televizora
ptice su se dosetile novog ofingera
za svoje kandže
čovek je obukao novo odelo
ukorenjeni u parku
ogrejani uličnim svetiljkama
mesec isijava kao vodeni kamen
sunčevu svetlost
tmina veliča oči i oči bivaju
ogromni, suzavi točkovi
koji se kotrljaju po prašnjavom drumu
životu svedoči mali izmet
na nosu velikog naučnika
okovečenog u vertikalni kip
sve dok ne izmisle povratke
i ne pozlate ljuštenje boje
iza koje ostaje močvarsko zelena
oblaci su nemoćni svojom rotacijom
i niko ne zna za neke stvari
obično su tihe, neprimetne
poput sanjivog prizora
sterilnog snega
kad misle o tome govore
jednoličnim glasom bogova