Biva mi zanimljivo da je gen bubašvabe jedan od najizdržljivijih na planeti Zemlji. Kad bi svet bio "Titanik" poslednje bi uginule, možda bi se i spasle na nekim mrvama maslaca, a kad god ih vidim one jedino beže negde u nepoznato kao da su plesačice u cirkusu i prave salta unazad kroz vatreni obruč u nemoguće šupljikave tamne prostore. One nisu pretnja, iz spoznajemo bežimo, zato je teško reći koliko ih ima.
Soja je modtifikovana time i sa još dva. Drugi je cvetić. Čitao sam a i spominjao neku studiju zgražavaju se tamo o tome kako može biti takvo mleko zdravo jer nema vime ni sisu, nešto što je ukopano u zemlji, a sve što je u zemlji obično doživljavamo mračnim i vlažnim, nekad i mrtvim a daje mleko, te dok ta zrna prođu kroz termičku obradu mleko bude puno otrova i hemikalija inače od žućkastog mleka ni m. Jednom muškarcu zaboravih na kom mestu narasle su i sise ali kažu da je on pio baš puno pa i previše tog mleka. Tvoja greška, druškane. I žene ga piju i time pomalo remete svoje hormone.
Ovde baš alavo piju sojino mleko i nekako uvek je prisutno i bitno jer sem što je odraz prestiža onih što pored njega imaju i svest o začinima iz Indije i Australije za koja nismo ni čuli, možda je još važnije da ono drugo od žive krave ne valja ništa a ništa ni ne raste pa ni sise ni nokti niti nešto drugo što bi moglo eventualno narasti.
Mi imamo te potrebe da rastemo a ako smo mali mislimo da nas niko neće dovoljno voleti jer nešto fali.
Pišem sve ovo na svojoj plastičnoj tastaturi, držanjem plastičnog miša, činije... i nekako kao da zaboravljam da se tamo negde u nekoj za mene nepoznatoj šupljini vode veliki ratovi jer i ona se pravi od nafte a da bi se do nafte došlo neophodno je da se prolije koja krv i kapljica znoja, nečije naborano čelo ko neki obični trag na egzotičnoj plaži. Plastika ne raste na drvetu. Plastiku nije dobro bacati na šarenolike deponije - ostaci života, suza i znoja. I sva te odeća, sva ta plastika ima tu krv, nečiju, neko je izgubio život a nije morao, mogli smo da jedemo iz prstiju ili iz zemljanih posuda kao da smo praistorijski ljudi. Ali ne jer sve ono što miriše na ovce i koze odmah biva ruralno i zatucano i blisko bobicama kake od ovce i takvi vidici se brzo zgade, usmrde. Avaj, evolucija, emancipacija, i sve to čini šljašteća čuda.
Primetih kako naizgled najmirnije zemlje imaju najlepše prozivode od plastike i prosto se čovek zgrane kad vidi šta je sve moglo od neke u našim glavama slike onoga što nam se javi kao asocijacija: običan hrapavi predmet, plastičan, po nekom pravilu ljubičast s kojim ne možeš ništa naročito nit potpuno funkcionalno ako je domaće proizvodnje.
I onda su i krzno i kofa i klompa i materijali za odeću koji u sebi imaju delić plastike te mantili, majice, čarape, naočale, deo istog mulja, krvi, požude. Sve isto samo je reč o šupljini, triku.
Bez ikakve vidne čistote a verovatno ni čistoće a možda ni ne mora. Onaj bunar od Koelja, i tako to.
Post je objavljen 12.08.2017. u 12:18 sati.