ima mnogo tih pojmova na slovo p: pičkica, pederčić, poreklo, podvala, pljačka, pobuna, pohlepa, poklon, pokvarenost, političar, politika, pobeda, poraz, porez, poniženje, post, posttraumatski stresni poremećaj, panorama..... i sve potiče od karakterne osobine - slabost. biti slabić je jako loše i pretežno su žene slabići jer ljudi se ne dele prvenstveno na ljudska bića nego stereotipno, seksistički, na neki patrijahalni model ponašanja koji je jedini prihvatljiv ukoliko si iole navodno normalan i ako si, kako oni kažu, po propisima.... jer čim se ne slažeš, čim nešto ne vidiš tako odmah si beskoristan, možda čak i nedovoljno osvešćen, glup...a tvrde da si slobodan i blažen demokratijom.
novi milenijum, živim u svetu u kojem se države i dalje takmiče ko ima veću raketu jer ako imaš veliku raketu skrivenu ispod uvele braon trave i dve velike bombe u naručju, a to nikad ne znaš jer ima nečeg i u faktoru iznenađenja, zbog toga bojažljivo velike zemlje hodaju na prstima jedni oko drugih inače bi sve vrcalo od krvi samo kad bi bili sigurni, e onda imaš i velika ali ona najveća muda da se kurčiš jer i dalje civilizacija se obrće oko agresije i zastrašivanja, ništa se svet nije promenio, sve dok ima tog nekog straha jezik je za zubima, zato je kažu oni jako bitno da si dužan da ideš u vojsku i da braniš nešto a ne znaš ni sam zbog čega ni pre tebe nisu znali a to ne samo ovde nego i tamo negde, bilo gde, valjda ustaneš jednom i u toku tog junačenja zarad nečijih fotelja i odluka, nešto što te nisu ni pitali, zarad neke vere u mir, shvataš tokom besciljnog lutanja od tačke a do tačke b ako shvatiš ikad zašto; sloboda ropstvo, sloboda ropstvo, sloboda ropstvo, sve dok se i tebi jezik ne zapetlja. ako su jednom bacali bombe zato što me vole dakle čak i ako lično nisam ni za šta kriv uvek mogu bacati nešto drugo ako je to neophodno ili ako to tako treba, onda kad jezik zamre i kad je jedino agresija ono što nam preostaje, poražavajuće, samim tim zamišljam sebe u ratu jer to je neki logičan rasplet okolnosti iako to državica ispočetka zove nekom bezazlenom obukom za moje dobro, a i ratovi nisu romantični ko u filmu kad kurve mašu kroz rupičastu ogradu taman za đoku i dudlućkanje nabrzaka a žena plaču s maramicama na pristaništu, nego zaista gineš i izađeš iz tog osiromašen, osakaćen, i ne mora biti uvek vidljivo. mislim da bih u ratu bio strašno uspešan i da bih samog sebe nespretno ubio jer nemam valjda fizički gledano taj neki sportski, gladijatorski, duh a ni mentalni razvijeni ratnički duh valjda, zaostao sam negde u razvoju to sugurno onda kad su pokušavali da me nauče da se sve rečima rešava. ali u svom tom razmišljanju znam da nisam za smrtnu kaznu i nisam "mašina za ubijanje" i znam da nisam u stanju da ubijem drugo biće i da ne bih mogao da živim s tim, čitav život bih valjda živeo u tom nekom periodu, prisećajući se, ubeđujući druge, sebe, zašto sam nešto morao, morao sam, jesam, zašto ću morati i ubuduće, i znam da niko od tih ljudi ne bi mogao da mi pomogne jer mi njihova samilost, razumevanje, status, pa, triivijalno gledano, ni brži način do seksa ništa ne bi pomogao jer iako ne znam šta se nalazi nakon života, ne mogu da tvrdim ni ovo ni ono - svoju veru i dalje oblikujem, znam da tokom života postoji svest, i savest. a, ako jesi ta mašina onda to nešto što se zove borba i rat i jebiga gde ima mrtvih tralala i to nije toliko loše jer si oduvek i bio vojnik i trebalo bi možda time i da se baviš, i da dobijaš novac ali ako nisi to je onda agonija: nemam dovoljno novaca za taj luksuz, ne može vojska toliko da me očeliči.
jako mi je drago što će i žene bivati obavezno obučavane jer tokom slobodne volje prve su se bunile, i žalile. falila im je valjda ta vojska, zaštitnik, injekcija muževnosti i testosterona, neko ko lupa šakom o sto; tamo te nauče da sređuješ krevet i da ne ostavljaš usrane gaće. pa jedna od tih, koja je svojevoljno otišla, nemam pojma šta je radila tamo i da li je radila išta od toga što bi trebala, dala je intervju u kojem kaže:Stvarno je čist promašaj za pojedine muškarce što nisu devojke. Volela bih da se vrati obavezno služenje vojske, da današnji muškarci nešto nauče i da su manu depilacija i teretana. pomislim kako je to baš super kad si odgojena u patrijahalnom modelu, to kad odrastaš u patrijahalnom ruhu, i stvarno je čist promašaj što nisi muško. možda ti je to neko već i govorio.
i dalje živim u svetu u kojem ljudi jedino što rade: skupljaju oružja, aviJone, tenkove, nuklearne bombe i ništa drugo sem osvajanja ih ni ne zanima, čak ni bolesti, ni klima, baš ništa i sve je to daleko od ljudi. voleo bih kad bi neko držao taj najveći strah u rukama i kad bi sve to gvožđe nestalo ali znam da je nemoguće jer nemam vere ni u koga od nas ljudskih bića jer možda toliko pošten i miroljubiv čovek nije ni rođen niti će biti...
u vojsku neću, u neki rat pogotovo, neka bude kukavičluk i preterana osetljivost, možda napokon počnem nositi naočare ali neka ne brinu svi ratnici ovog sveta ima dosta hrabre dece, kuća, koje to vole i obožavaju i sve im je to prirodno, zdravo, onako kako treba i biće tih pobednika i poraženih kako to obično i biva na kraju priča.
Post je objavljen 08.08.2017. u 17:22 sati.