Marketing
Albert Ajnštajn, Miroslav Mika Antić, Diana Arbus, i razni drugi ----- naravno, i ja! Možda je to i najbitnije od svega. Dan kao svaki drugi dan: prepun rođenja i samoubistava, krvi i čistote, drugih nekih događaja.
Rođen jednog trena na izmaku zagrljaja od proleća. Lep je taj par. Izgledala je kao zima, imala je na sebi neke viseće minđuše koje su podsećale na viseći led i neku pahulju u oku a proleće je bilo krupno, razgranatog grudnog koša i mirišljavih prstiju..... Sigurno je padao sneg. Marta četrnaestog uvek pada sneg. U jednom od najlepših gradova sveta: mnogi ljudi bi voleli baš tamo da umru. Jedno mesto okruženo brdima i rekom. Tad dobih boju očiju, dva bezbojna klikera ispunjena bojom sličnom toj reci, a nije nebesko plava. Oduvek volim brda. Brda fasciniraju.
Sigurno sam bio mali. Krvav. Kao slepa krtica sam migoljio prstima, okrenut na leđa poput padajuće zvezde, i zverao kroz izmaglicu okolinu. Nisam znao gde sam, nekad ni sad ne znam: istražujem i zaključujem, učim na greškama. Padao je sneg po prozorima ali nije bilo ledeno. Bolnica je bila stara kao seoska štala ali ni u pola topla kao prostor ispunjen senom, majka je bila srećna što se nije inficirala ili umrla jer sve majke se nadaju da će preživeti a sve to nestvarno se ipak negde nekom dogodi i to uvek neočekivano. Majci je neko doneo vrećicu (onu malu providnu za ribice ili za stisnuto meso) limuna, možda neko cveće nespretno zamotano u celofan. Lica su smenjivala osmehe kao i što su se parfemi po hodnicima. Sigurno me je tad donela sestra spretno uvijenog i ogromnog u neko plavetnilo iz kog sam se smeškao kao veliki i sveznajući. Odavno vec ispustih krik bolnicom koji se odbijao od staklene prozore i načinih svoj prvi znak, pokret. Dugmetom nosa sam milovao belinu koja je podsećala na sneg ali nije se toplila, mirisala je, moralo bi to biti neko ćebe. Nisam više krvav, nisam ni lep: postajem i rastem. Možda jednom budem, možda danas a možda sam već to i bio.
Šta bih mogao da kažem njemu s ove tačke gledišta. Šta bih mogao da mu šapnem a da poveruje... kad sve želje i sam zna a opet ništa ne zna. Toplota svećica gricka mu lice, pomalo kao da je skroman, zabrinut, glup ukrštenih prstiju.
Danas sam ovde i posmatram te. Zaboravio si na mene iako sam ti vazdan na pameti. Omatorio si. Imaš oko sedamdeset godina. Pogrbljen si, gledaš negde u pozadinu od neba i vode tragajući za papirnatim avionom. Čelo ti je poput peska pustinje, puno nekih bora, crtica. Na čistom si, na zemlji si, zamišljen, i ti si čist barem onoliko koliko se to dalo. Mogla bi to biti neka reka. Mogao bi ti biti ja. Mogao bi se setiti svog ideala i svojih želja i mnogo rasterećeniji biti. Rekao bih ti, rekao bih ti kako je samo smešno bilo posmatrati život isuviše ozbiljno i tebe u njemu. Jer vidi ovo nebo, vode, travu... sve izglančano i večno prepuno stakla kao da je ogromni kolaž papir na kom Margaret kroji svoj crtež. Ako me čuješ mali čoveče.......stvarno nije u tolikoj meri bitno. No, verovatno ne bi bilo dovoljno tiho da čuješ.
Post je objavljen 14.03.2017. u 18:53 sati.