Pregled posta

Pononosan Post

znači,
dobili smo od Dede Bože klizaljke pod borom, mislim, Franić je dobil, neke, fakat fora i nabrijane, jer se mogu odšfrafit, pa rastezat još nekoliko brojeva, po potrebi, kako djetetu nogica raste, a u ovoj dobi raste prilično brzo.
kak sam ja, bez lažne skromnosti, izvrsna klizačica, jer, svojedobno sam željela i trenirat umijetničko klizanje, al,
zbog tih nekih grdih okolnosti koje su se dešavale u to doba mog djetinjstva,
sve je ostalo samo na tome da sam vježbala u Švici na njihovom seoskom klizalištu, koje mi je tamo bilo omiljeni hobi, gledajući prave klizačice koje su trenitale i učila od njihove trenerice, tako da sam svakodnevno obavila i po dva - tri treninga, onak, usput, i sve to mi je, falabogu, ostalo negdje u primozgu, pa i nogama i rukama, tak da sam s djetetom samo nastavila gdje sam tamo negdje davno stala.
zadnji put sam klizala na Tuškancu, tam na platou od garaže, prije par godina, bilo je to, zaista, krasno klizalište, potpuno primjereno mjestu i vremenu, ovom, blagdanskom, praktički na rubu šume, a opet u srcu grada, dovoljno velko da si možeš dati oduška, i jedina moja zamijerka tada bila je kaj nisu imali nikakvu garderobu niti kakve ormariće za obuću i odjeću, a ja sam imala nove nofcate kožne čizme ispunjene krznom koje sam tada i masno platila, jer sam si to mogla priuštiti, a kasnije se ispostavilo kako je bila to jedna, stvarno pametna investicija, jer ih nakon nekoliko sezona još nosila sestra, a i dan danas stoje uspravno, čitave u njenom ormaru, e, i bilo mi je tad velka frka da mi neko, slučajno ne mazne te nove čizme, pa sam sva uspaničena zvala Č-a da mi ih dođe čuvat, jedva sam ga nagovorila, al kad sam mu rekla kak je tam i birtija u kojoj me može čekat i čitat sportske, onda mi se smiloval i došel bejbisitati moje nove nanogice.
ove godine, nije mi jasno iz kojeg razloga, nisu metli to klizalište tamo, iako, velim, prostor je, ko dušu dal upravo za to, jer, dole je garaža s puno novoa, tramvaj je samo nekoliko minuta pješke udaljen, a i klizalište je uz samu šumu, tako da je doživljaj potpun, al, ne, oni su rađe natrkali klizalište na Tomislavac, gdje nemreš nikad doć na red, pa čak i ako si se rodil ovde, ono, treba ti, valda neka dodatna papirologija, potvrda s pečatom i tristopedesetšest biljega da te opće uzmu u razmatranje jesi li podoban za klizanje na Tomislavcu, i onda, ak to sve zadovoljiš i prođeš sva moguća testiranja, onda se kližeš ko neki bilde oko fontane u krug, po uskoj stazi, naravno, samo u jednom smjeru pet do šest minuta, jer, moraju i drugi doć na red.
ili je to klizalište zatoreno, u one dane kada su radni ljudi slobodni, tak da moraš tri godine unapred planirati godišnji odmor, samo da bi mogel klizat na perfektno savršenom klizalištu Tomislavac.
ostala zagrebačka klizališta, pak, imaju takvo blesavo radno vrijeme koje nama nikak ne odgovara, pa čak i sada kad je školsko ferije, pa bi klinci mogli klizat od jutra do mraka sve dok ne padnu s nogu, oni su im dali termine od deset ujutro do pone, i od osam navečer.
ni jedan od tih termina nama ne odgovara, baš onak, jer, od deset do podne ja radim, Č također, a od osam navečer se naše dijete kupa u kadi, pije kakao, timari Darka i sprema se za spavanac.
i, kaj ću, jadna, nikak da ostvarim djetetu, a i sama sebi tu želju za klizanjem, a sve imamo:
i dobru volju i energiju i skafander, pa i nove klizaljke, samo led na fali, ono, da bar je tak hladno pa da odemo na Jarun, il tu po potoku da probamo, al ni to nas neće, ono, neka južina je zabrijala, opako, nema ni snijega, a kamoli leda,
al imam mama internet, pa je guglala sve dok nije izguglala kak ima neko malo, falš klizalište u Klovićevim dvorima, zapravo, njihovom dvorištu, pa smo se, nebud' lijeni, mister Franulović i ja, sami zaputili tam, na sam Božić, jer, bil je to prvi dan koji sam bila onak zaprav slobodna, reko, nema veze kaj je Božić, baš dobro, nebu tam nikoga, možda koji zalutali turist iz Koreje, pa bumo posle mise se lepofino naklizali do mile nam volje, aha, brus!
sve bi to bilo oke da sam čitala kak se spada, jer, mi smo došli, nas dva, posle mise, al klizalište je radilo tek od pet popodne, kaj ćeš, od uzbuđenja nisam dobro gledala kaj piše, samo sam, sretna i presretna vidla da radi, a kad radi, a, kog briga, pa je Fran već tak bil umoran od svega, vožnji uspinjačom, penjanja po kočiji, šetnjom Štrosom, pričanjem s tetom koja svira saksofon i svega ostalog, da je poželio samo kiflicu i kakao, pa kad smo došli doma, više nije imal volje za vraćat se natrag gore.
reko, dobro, u maniri Sarlet Ohare , neće nas danas, al bu nas htelo sutra i tak je i bilo.
novi dan donosi i novu pamet, pa smo, ovaj put i tatu nagovorili da ide znama, ono, pliz, ajde, bilo bu ti ludo i nezaboravno, a i točno sam, ovaj put provjerila radno mu vrijeme, ono, za svaki slučaj, da mi ovaj ne bi mozak popil posle, kam si, opet gledala, nisi prije provijerila, tave propuste dozvoljavam samo sama sebi, pa smo parkirali u toj čuvenoj graži Tuškanac i s kruksacima na ležima zaprtili se Štrosom do gore, taman da si malo kondu razbijemo.
Franić je cijelim putem nekaj cvrkutal, ko i uvijek, te ovo, te ono, a njegov tata, Mrgud, koji " mrzi " i zimu i zimske radosti čitavim putem prigovaral kak mu je, već sad hladno i puše, iako sam mu natakarila i skijašku kapu i šal i rukavice, a i prije samog polaska moral je dobro napumpat gume, tak da je još u dvorištu nam probal pokvarit zabavu, no, nismo se nas dva dali, Fran mu je zdušno pomagal pumpat, a ja sam mu se smijala, mislim, čirlLidala: " ajmo, brže malo, nebumo nikad krenuli! ",
i, fakat, stigli smo na to, onak, če če klizalište u dvorištu Klovićevih, taman dovoljno velko da jedna trogodišnjak ima osijećaj kak je na pravom klizalištu, a njegova nadobudna mama pokaže sve ono kaj je naučila tokom života ( pad prilikom izvođenja piruete ćemo dilitati iz sjećanja, jer, klizaljke nisu nabrušene, led nije pravi, neg plastični, a i za pravu piruetu ti je potrebna prednja kočnica, tj. nazublljeni vrh klizaljke, kaj, te njigove na iznajmljivanje nemaju ), a, opet, i tak malo da se nemreš nigdje zgibit, nit zgubit dijete iz vidokruga dok sam(a) kližeš, praveć se važna pred njim, i svima ostalima, a on trči oko klizališta: " da se, malo, odmori od klizanja ".
jedino kaj nismo uspjeli je, nagovoriti Č-a da kliže s nama.
sve ostalo bilo je više neg uspiješno.
Ponosna sam, jer mi je dijete prvi put stavši na klizaljke uspio održati ravnotežu i ne ljosnuti, odmah, a i ne samo to, već me jedna mama, koja je samo s betona bodrila svoje dijete zajedno s tatom, dok im se sin držal za ogradu, pitala:
- kolko ima godina? _
- prvog devetog je navršil tri. -
- ah, izgubila sam okladu, ja sama mislila da ima četiri. -
samo sam se smiješkala, dok se Fran pokušaval podružiti malo s tim dečkićem, ali i pravit se važan pred njim, valda, ko i mama.
- a, koliko dugo kliže? - pita me
- danas mu je prvi put. -
- stvarno? jako mu dobro ide. - veli, kad joj se vilca vratila na mjesto
- pa, je, da, malo je sportski navudren. - ponosno odgovaram
ono, oduševil me:
em je imal volje, i nije se opće bojal, ni malo, pustil se odmah, pa smo prvo nas dva skupa, onak, stavila sam ga si među koljena, kak su mene učili skijat, to mi se, nekak činilo najpametnije

uz ohrabrivanje i upute:
- koljena mekano, ko federi, drži se za mene, ne boj se, samo se nagni napred! tako, bravo! -



pa, kad se, već i lagano oslobodil, krenula sam natraške, držeći ga za ruke:
- tako, odi prema meni, tak, pruži noge, gle, ko ja. -



najteže je bilo postići da održava ravnotežu, al kad je to skužil, a nije mu tebalo dugo, mi smo, već bili na konju:



i ne samo tam, već i na sredini plastičnog klizališta, pa smo mogli i tati mahati:



prednost je kaj nije bilo puno ljudi, pa je Fran smio ulazit i izlazit kak mu se prohtijelo, jer, za njega je klizanje besplatno, obzirom da ima svoje klizaljke i ima manje od šest godina, tak da sam se i ja mogla guštirati, dok on trči sim tam, u dvorištu, koje je sa svih strana zaštićeno,
jako fora, moram priznati,
tak da smo uživali obadva, malo skup, a malo u svom filmu,
posle mu više ni nismo navlačili skafander, obzirom da ta plastika nije hladna ni mokra, a nije ni pal, neg, tek na kraju, kad je već bil jako umoran i glada, pa je htel jesti krumpirće, već je odavno sunce zašlo i lagano je počel padat mrak, a i mene su te, glupe rentane klizaljke počele žuljat, jer, nisam navikla klizati u takvima, neg u onim kožnim, ženskim, nazubljenim napred,
kakve si sada pikiram piknut prvom prilikom,
jer, dijete će mi, uskoro postati pravi klizač,
a ja se moram njemu prilagođavati i njegovim potrebama.
usput je uspel nagovorit dečka koji vozi turističke ture za razgledavanje grada u starom električnom auto da sjedne u njega, " vozi ga " i trubi



iako smo već, svi tri, bili premoreni i gladni,
opalili smo jednu fora fotku zjelenima



i razgledali, usput, svijetlosnu instalaciju u tunelu u kojem smo se, za vrijeme uzbuna skrivali,
te, zaključili kak i nešto papira, stiropora i led lampi se može prodat pod, ne samo umijetnost, već i atrakciju,
al, kak, svaka budala ima svoje veselje,
tak smo mi,
pronavši auto, sjeli u njega i otišli kod Kineza na večeru,
onih čije je dijete ostalo u Kini kod tete, pa vole naše i ne smeta im kaj im trči po restoranu,
i još mu rado naprave sve ono kaj bi gospon " želio ",
osim biti James, od Sofije brat,
želio je biti i mala beba koja nema noge


a, kak " imamo jako puno posla "
pospremil je sve igračke za kupanje na prednji dio kade,
te me zval, misleći kak bum, valda, pala u nesvijest od radosti



- gle, mama! pomogo sam ti, sve sam pospremil sam. i vodu sam pustil. -
i, kaj, sad mogu, nek samo bit jedna sretna i ponosna mama,
jer, po njemu se zovu i fini štapići u Japanu, koje nam je tetica, nedavno poslala:



nekaj slično našim grisinima, punjeno čokoladom i još nekim začinom koji nisam otkrila,
a, nisam sigurna da li ikada i budem,
jer, taj začin,
to je ono kaj čini naš život
baš ovakvim kakav je.





Post je objavljen 27.12.2016. u 15:54 sati.