Marketing
Pismo...
Nisam desetak dana bila kod kuće, i naravno, prvo što sam napravila otvorim poštanski sandučić.
Očekivala sam bezbroj reklama i neki možda zaboravljeni račun.
Dočekale me dvije kuverte. U jednoj su bile neke slike koje mi je poslala prijateljica koja ne voli internet dopisivanje, a drugo, bijelo, s markom.
Uzmem to pismo, ne vidim odakle je. Ima marku, piše moje ime i prezime, točna adresa. Srce mi brže zakucalo.
Tko li mi to piše ?? Užurbano se penjem, otvaram vrata i grabim nož za otvaranje pisma.
Ne sjećam se kad sam dobila pravo, pravcato pismo.
Pamtim ona sretna vremena kad sam znala dobiti deset razglednica na kojima je pisalo, deset nas je ja sam prva, deset nas je, ja sam druga, deset nas je ja sam treća ... i tako do kraja. Blesavo bi izgledalo da mi netko pošalje deset takvih mejlova ...
Tko li se sjetio mene ??
Možda je to sestrična koja se nije javila godinama, ili bratić koji se skoro oženio ??
Možda je netko dobio bebu, pa da me obraduje ??
Ne, sigurno neki obožavatelj, skupio hrabrost pa sad piše što osjeća ... Zamišljam kako uzima pero, umače u staklenu mastionicu s tintom ...
Osmehujem se, a srce mi došlo nekako lako, lepršavo ...
Možda je…neizvjesnost me muči…
Ruka podrhtava, oči raširene, umjesto da lagano razrežem, kidam kuvertu i nestrpljivo čitam ...
Uskoro ističe registracija vašeg auta, pa kao naša redovita mušterija imate popust 50% na tehnički pregled.
U potpisu, vaš Kiler auto. Dobro ne napisaše killer, jer sam ga tako doživjela tog trenutka, ubojica mojih nada.
No kad razmislim, daj što daš, 50% je ipak više od ništa ...
Ipak, sjećam se onih divnih pisama, iščekivanja poštara, ubacivanje u sandučić odgovora ...
Vremena se mijenjaju i mi u njima ...
Post je objavljen 24.09.2016. u 23:02 sati.