Marketing
dan peti ( 5. )
Ovo je post o mukama na putovanju.
Naime, Mela hrče.
Al ne onako, fino, potiho da prede.
Mela HRČE !
I sad, ne bi to bio problem da nismo spavale uglavnom u istoj sobi.
Najčešće i u istom krevetu.
Tako smo budile jedna drugu barem desetak puta na noć.
Ona mene hrkanjem, ja nju zato što hrče.
Na koncu sam se premjestila u krevetu naopačke, da se pomaknem dalje barem metar i pol.
I kod tih buđenja je bilo bisera.
Izjave tipa: "pa kako hrčem kad sam budna, a nečujem se ?!"
Ili, ja je probudim, a ona pita:
- Jel hrčem ?
- Ma jok, kažem ja.
- Pa šta je onda ?
Al sve onako bunovno, uopće ne kuži da je budna ni što priča.
Najzanimljivije od svega je to, da ni ne završi rečenicu, već pada u san i trenutno počinje hrkati.
Na koncu sam je snimala. Ne znam hoće li se čuti, ali morala sam imati dokazni materijal, kao prilog mojim mukama.
Uglavnom, nakon ovako uzbudljivih noći, svejedno je bilo kamo ćemo krenuti.
Ovoga jutra grah je pao na Split.
Spuštamo se nizbrdo niz Kozjak preko Labina Dalmatinskog i Prgometa.
Kad eto Mele s izjavom: kad dođemo na magistralu, bit će problem uključiti se na cestu. Imaš lijevo skretanje.
Naime, moja prijateljica nikada, ali NIKADA ne skreće lijevo. Vozi okolo - naokolo, ali lijevo ne skreće.
Najprije me zabrinula, ali kad smo stigle na zabrinjavajuće skretanje, stvorio se spasonosni semafor, pa Mela nije doživjela slom živaca, kao nekoliko puta tokom vožnje: kad sam vozila preblizu sredini ceste, kad sam vozila preblizu ruba ceste, kad sam brzinu digla na 70 km/h, kad sam preticala kampera koji je vozio na 60 km/h, kad sam trebala skrenuti lijevo, kad sam se trebala uključiti na auto put, kad sam se trebala prestrojiti da skrenem na neko odmorište, kad sam se s odmorišta ponovno priključivala na cestu, kad je pala kiša, kad je kakav kamion prošao pored nas i zatresao mi auto ... jedino se nije bojala dok je jela.
Punih usta nije mogla zanovijetati.
Dakle, s kako ti kupus bile smo u kontaktu cijelo vrijeme. Uputio nas je u šoping centar Joker, jer, kako je rekao, najlakše ćemo ga naći i moći ćemo ostaviti auto na parkingu. Navodno je centar na ulazu u grad.
Naime, reklama za Joker je bilo na svakom rasvjetnom stupu, ali vozi li ga, voli, nikako stići.
Kad čujem Melu:
- Ženo, ti voziš u četiri trake !
- Ne vozim u četiri, neg u jednoj, svojoj.
- Ma na četiri treke smo !!!
- Pa dobro što me sad plašiš ??? Do sada mi je skroz dobro išlo dok nisam znala to što si mi saopćila ! Sad si mi digla paniku ! Pa nikada ni nisam vidjela četiri treke, a kamo li vozila po njima ... ufa ...
Rekla bih da sreća prati bedaste, pa tako i nas, jer zbilja, bez problema nađemo Joker i parkiramo se.
Napokon u okruženju u kojem se osjećam kao doma.
Da, da, jesam. Ne morate ni pitati. šarene sandale ! Moje ! Moje !
To samo zato jer je Mela sjedila u prezadimljenom kafiću u koji sam jedva ušla da si naručim kavu.
Ja sam sjela vani, u hol, zvjerala po izlozima i ... dogodilo se. Što sad !?
To Melino sjedenje u prostoru za pušenje, urodilo je plodom, jer je čavrljala s nekom ženskom koja joj je dala broj taxija, pa smo lijepo pozvale taxi koji nas je odveo u sam centar Splita.
Usput je moja prijateljica pokušala šarmirati taxistu, pravog pravcatog Dalmatinca sa zlatnim lančićem oko vrata.
Kad to nije uspjelo, pitala je, onako usput, jel on zna nekog Franju, al čovjek nije kužio o čemu se radi, pa je zaključila da ga ne poznaje.
I napokon, izađemo iz taxija na tržnici.
Zapnemo odmah za štand s nakitom. Okitimo se.
E, sad možemo u obilazak grada.
Mela voli Split. Mela obožava Split.
A nekako mi se čini da se i meni baš svidio.
Sjele smo na rivu.
Najprije okrepa, a onda start !
Htjele smo i Grgura za palac primiti, al ga je već držala neka baba.
I sad, čekamo mi da baba izmoli svoje, pa da možemo i mi zaželjeti želju, al baba se primila i ne pušta.
Stojimo mi tako, stojimo, nakupilo se još ljudi njoj iza leđa, a ona još uvijek ne pušta.
- Čuj, dok baba završi, ja bih nešto prigrizla.
- Što ?
- Soparnik. Nikada ga nisam probala.
I tako, žvačući, spustimo se u Dioklecianove podrume.
I konačno, zaželimo željicu ...
u tom lijepom gradu.
Već ponovno umorne od vrućine i gužve, vratimo se na rivu i sačekamo Kupusa.
- Ajde, cure, ispite šta tribate, vodim vas na jedno lipo misto, kaže on, a mi poslušamo.
Još ću vam samo reći da smo fino jeli,
i imali krasan pogled,
Zašto smo se smijali do suza dok su nas ljudi čudno pogledavali, nema veze.
Ako se sretnete s Kupusom, sve će vam biti jasno.
Bilo nam je tako zabavno da smo obećale javiti se i u povratku.
Kupus, hvala ti na druženju.
Ne znam jesu li svi Splićani tako šaljivi i šarmantni, ali ti svakako jesi.
Gotovo je pao mrak kad smo krenule put Makarske.
Melinoj teti Luci već je dosadilo čekati i brinuti se.
Svejedno i hladna večera nam je prijala, a da ne govorim koliko je bilo moje veselje kad sam shvatila da imam svoju sobu.
Samo moju !
Bez Mele !
Teta Luce, ovo vam nikada neću zaboraviti !
Post je objavljen 16.08.2016. u 08:12 sati.