moja blog stranica je uklonjena, više ne radi.
barem tako pokazuje iz nekog, meni, nepoznatog razloga, a, i nemam dovoljno vremena pozabaviti se istraživanjem njega, razloga.
no, to je samo zorni prikaz kako danas jesi, dok, već sutra više nisi.
tako je, recimo, u vrijeme kada sam se rodila i odrastala, onih zlatnih osamamdesetih, bilo sasvim normalno da jedni drugima dolazimo u goste, pa, čak i nenajavljeni, susjed susjedu,
i,
ako ti je, recimo, netko došao, tako, iznebuha, bilo ti je, isto tako, sasvim normalno pitati ga jel je gladan, dal bi kaj prigrizo, onak, usput, nije bila neka greda zmislit nekaj nabrzake, zvadit, narezat, odmrznut, otvorit,
bilo kaj,
ono, uglavnom je bilo nečega, barem,
palačinka zpekmezom,
štrudle od sira,
pite od jabuka,
kajjaznam,
špeka i luka, tog je uvijek bilo,
par jaja za bacit na mast.
danas,
ak ti neko oće doć na kavu, mora se najavit, jer,
ne samo da ti ne znaš oćeš imat vremena za njega, neg, ne znaš oćeš li imat mlijeka i šećera.
kavu buš imal, jer bu valda nekaj i donesel, nebu došel praznih ruku.
mislim,
nije baš, ono, sve tak persu šljakalo svih tih godina.
sjećam se,
kad se, osamdesdruge, rodila moja setrica, nije bilo ni mlijeka, ni pelena, a benzin se točil na parove razbrojs.
danas parni brojevi rege, sutra neparni.
ko kod doktora.
naš je stari radil na aerodromu, pa se šveralo na sve strane, kaj god se gdi moglo.
i trapke su se švercale.
petarde,
vegeta,
kajtijaznam, bila sam klinka.
imali smo telku kojoj se morala upaliti lampica ujutro, da bi se navečer moglel pogledat dnevnik, i to cijeli, ak je neko na krovu držal antenu.
kad su nam uvodili telefon, čovječe, ko da je spejsšatl sletil u kvart, svi su se sjatili oko tog svjetskog čuda.
inače,
kad sam se ja rodila,
tu ponoć,
padal je gusti snijeg,
pa se hitna nije mogla popesti na breg po moju mamu, neg se ona morala spusiti ledo na sanjkama.
i da bi se uopće mogla nazvati ta hitna pomoć na kotačima moralo se trčati onom jednom jedinom susjedu koje je, valda, šljakajuć u njemačkoj, si nabavil prvi telefon, prek veze, prije svih drugih.
il je i onda to išlo po stranačkoj osnovni, pojma nemam, velim, tek sam se rodila.
al znam
da smo imali paradajze u vrtu, i to one zokusom i mirisom,
i ribizle smo imali,
trešnju,
onu kasnu, debelu, črnu ko pekmez od šljiva za tačkrle.
to smo i jeli.
sve.
luleke zprezlima i zelenom šalatom.
krpice sa zeljem. one prave, zpaprom.
govedsku juhu, obavezno u nedjelju.
hrana nije bila luksuz, kao, recimo, dobre čizme, kaput ili auto.
imal si jedan dobar kaput, jedne čizme i jedan auto.
danas si možeš kupit robu na kile,
pa začinit i jest na salatu,
jer,
kila robe je jeftinija od kile grožđa,
koje,
inače, tu u našem kvartu raste gotovo u svakom vrtu.
tak da nije ni čudno kak je i čovjek postal potrošna roba.
danas si tu,
a sutra,
ko zna gdje.
Post je objavljen 29.04.2016. u 22:20 sati.