Imam zbilja neobuzdanu želju da se napijem. Što i pokušavam, trpam u sebe šampanjac, ravno iz boce. Neku odvratnu narančastu vodku. Bijelo vino. Ne pomaže. Trezna sam. Sva sam sjajuckava i pokušavam izbjeći ruke moje prepijane prijateljice koja mi želi na vrat i na dekolte natrpati još gela sa šljokicama. Vrištim i smijem se, u sebi nezadovoljna radi treznog stanja.
- Jebote treba mi tequila.- Gunđam nakon što ispljunem gutljaj onog odvratnog narančastog sranja
- A gde sad da ti nađem tequilu, čekaj da dođemo do grada, pa ćeš piti koliko hoćeš. Evo, uzmi. – kaže ona i trpa mi bocu sa šampanjcem u ruku. – Tvoja je, ja mogu da podnesem bilo šta. – zviždi i pretura po ormarima i vadi flašu nekog pića zlobnog mirisa. – Eh. To je to. – kaže zadovoljno, pa njih tri to piju i prave grimase poput malih beba kada jedu limun.
- Ne hvala. – odvratim kada mi pruža bocu, jer užasno smrdi. – Ja ne bih da povraćam pre ponoći, čekat ću prvi za to. – Odvratim i potegnem još iz svoje boce, dok mi druga prijateljica trpa neke šljokice u kosu. – Daj jebote, dosta, neću da izgledam kao božićno drvo. – otimam se i uskačem u štikle. Gledam se pred dugim zrcalom u hodniku. Prvi i poslednji put u životu pristala sam obući nešto što ima dekolte ispod razine mog grudnjaka, koji je zbog toga morao biti uklonjen. Prvi i poslednji put u životu pristala sam izaći u zimskom periodu vani bez debelih štrampli. Prvi i poslednji put u životu dopuštam onoj pijanoj stoki da me maže gelom sa sjajnim česticama. I zahvaljujem bogu jer osjetim blagu vrtoglavicu. I nesputanost, pa na kraju ipak potežem iz one smrdljive boce. I pravim grimasu kao mala beba koja je polizala limun. Odvratno je. I jako.
U klub u kojem smo trebale biti u 20:00, mi stižemo tik pred ponoć, da bismo skoro na ulazu dočekale novu godinu. Smiješno je prazno, N. je u Beču, ja sam tužna jer je N. u Beču, i još sam tužna jer eto, N. me ostavio prije mnogo mjeseci, i ja baš i nisam preboljela to, pa eto, alkohol mi povećava tugu i ja žurim za šank i ispijam tequilu. Prvu.
Nakon četvrte već se mogu smijati bez da unutar sebe vrištim jer se ne mogu napiti. Jer sam se itekako napila.
Društvo se cijelo vrijeme raspada pa se opet skuplja poput usporenih loptica odskočica privezanih za neki centar elastičnim konopcima – koja god ode, opet se vrati na isto mjesto, i iako su udaljene, ipak su tu. Kada nekako kroz zaglušujuću buku, derući se jedni drugima na uši odlučimo zbog odurne glazbe pobjeći iz ionako praznog objekta, nalazimo hrpu poznatih ljudi u jednoj skučenoj rupi. Mislim da još nisam ni ušla, a već sam na sredini podijuma i svi se mi njišemo uz Slow od Kylie, a ja zahvaljujem višoj sili jer su mi to sve poznanici s kojima ponekad izađemo, jer među strancima ovako sigurno ne bih mogla plesati, a plesala sam razuzdano – nemam pojma koliko je to privlačno bilo, ne želim ni razmišljati o tome. I baš usred moje zahvale nebu ja osetim nečiju ruku kako mi plazi uz nogu. Ogađena time, jer me i u poslednje vrijeme (doduše, dosta manje nego prije, ali ipak i dalje), odbijaju sve ruke koje nisu N.-ove. Jednom me jedan dečko narančaste kose, koji me uporno zavodio (tj. pokušavao zavoditi, bio je potpuno neprivlačan, imala sam neki dojam da je gnjecav, poput trule jabuke, mada ništa nije bilo loše s njim, lijepo je mirisao, imao lijepe prste, ali ja se nisam mogla ni zamisliti da dodirujem njegovo lice, a tek nešto drugo.), dakle, da se vratim, pokušao me poljubiti nakon što je insistirao da me prati kući. A ja sam lijepo kada sam pomislila da će me poljubiti, i da to nije N., uspjela samo vrisnuti NE, pre nego sam se ispovraćala, a jadničak je potišteno otišao kući. Pa je onda odlučio da me ne podnosi i prestao me pozdravljati.
Nakon što se ispetljam iz gomile stisnutih tijela koja se njišu kao u nekoj jeftinoj orgiji, odlazim do šanka i eksiram nečiju vodku. Zatim gemišt. Još tri gemišta. I još jednu vodku. Do mene sjedi i kroz dim me pogleda par poznatih plavih očiju. Je, bila sam s njim. Nekih nedelju dana. Dok me nisu izludjeli njegovi pozivi. Privlačim samo potpune idiote. Dakle, bila sam s njim. Zovimo ga B. Moje prijateljice oduševljene su likovima koji su digli ruke od sebe i od života, koji imaju kožne jakne, dr marteens čizme, ne žele napraviti ništa od sebe do svoje 30-te. godine života, jer smatraju da je svijet tu stao za njih, koji dane provode u ljenčarenju. Patetične, dosadne, neambiciozne ljenguze ipak nisu na vrhu moje ljestvice poželjnoga. I tako, provela sam s njim sedam dana, iz neke želje da samoj sebi dokažem da nisam digla ruke od sebe i od svoje budućnosti i jer nisam željela prekrižiti svakoga tko se pojavi nakon N.-a. A i smatrala sam se pomalo snobom jer sam ga sudila po tome što nema ambicije. I što je patetičan. B je naime bukvalno trčao za mnom, što mi je u početku malo podizalo ego, a onda mi je postalo nepodnošljivo. Naši izlasci sastojali su se od toga da je prihvaćao sve što ja kažem, dopuštao meni sve odluke, i bio nesnosno dosadan po pitanju naše veze. Iako sam mu osam tisuća puta rekla da veze neće biti, jel, on je nekako zaključivao da svaki put kad ga pogledam to je zato jer me Kupid šutnuo nogom u guzicu i preusmjerio na to da želim brak s njim. Kada bih došla doma, dobila bih dve poruke. Sutra ujutro (dok još spavam jel) dobila bih još jednu. Druga poruka ujutro bi me probudila. Treća poruka bi me natjerala da ustanem. I dok ja u toaletu perem zube pa ću onda pročitati sve to i odgovoriti, on me zove. Pet dana te torture me navelo da mu kažem da mi se skine s vrata. Pa je odlučio da me mrzi i ponašati se poput neke babe, pa sam ja flipnula. I tako dok me gleda kroz dim, shvatim da me njegove oči (za kojima moje prijateljice drhte) nesnosno živciraju. I u inat sebi i ne znam čemu, ja mu okrenem leđa i stisnem stražnjicu između njegovih raširenih nogu. I mada, moj ego uživa kada on spusti ruke na moju stražnjicu i počne se igrati, i kada shvatim da je odavno napaljen. I onda ga mučim tu nekih sat vremena, pa mi predloži da idemo do njega, kući. Ja se sjetim N.-a i posprdno se nasmejem.
-Ne. Ne idem nikud s tobom. Idem kući.
-Želiš da te otpratim?
-Ne.
-Molim te.
-Ne. – Kada ćeš prestati izigravati psa?
-Hoću da te otpratim.
-Nah, dobro.
Putem do moje kuće mu grijem ruke, a on me još tri puta pita želim li da idemo do njega. I ja svaki put odgovaram negativno.
Moja dvorište ograđeno je dva metra visokom zidanom ogradom, s tim da je garaža uvučena u dvorište, tako da je prilaz do nje zaštićen od pogleda s jedne strane ulice zidom. Tu mu krenem dati pusu u obraz na odlasku, no on me pritisne uz zid i ljubi me tako jako da me zaboli vrat. Otvorim oči i vidim da on žmuri pa gledam u nebo i mislim .. ne znam što sam mislila, ne znam što sam mislila, između misli koje su išle ka N.-u. Onda me mišići u vratu zabole, i okrećem glavu, i besna sam jer me ostavio, i besna sam jer ima nekog drugog tko mu miriše vrat, i besna sam na sve, i želim ovoga sterati u tri pizde materine, i onda nas prekine neki pješak koji prolazi. B. počinje trljati moje bokove, i stiskati mi zadnjicu, a ja mu otkopčavam kaiš, i sve mi je to malo nestašno i ludo, i pijana sam i ne želim misliti na N.-a i želim se igrati, i zavlačim ruke što dublje, ispod hlača u bokserice. On mi podiže noge i omata ih oko sebe i zatim ritmično gura, a moja leđa bolno udaraju u zid. Pokušava mi skinuti štrample, a ja zaključim da mi je hladno i da mi ovo deluje kao obavljanje zadaće iz matematike. Spuštam se dolje, zakopčam mu pantalne i kažem mu da ide kući. Ne želim se jebati tu, hladno je. Uopće se ne želim s njim jebati.
On opsuje. Pita me jel možemo sutra oko devet na kavu.
- Ne. Ja želim spavati. Nova godina je i ja sam na praznicima, i ne pada mi na pamet da ustanem u devet.
On dovodi vezu u pitanje, kažem da nema šanse, pa me on izvrijeđa. Na što ja poludim i kažem mu da mi se takav glup i ograničen nosi ispred garaže jer ću susjedovog divljeg psa nahuškat na njega.
On odlazi, psujući, a ja se pitam zašto trošim živce na idiote.
Penjem se stubama i shvatim da mi nije hladno vani ni izbliza toliko koliko mi je hladno u srcu.
Post je objavljen 15.12.2014. u 14:20 sati.