Pregled posta

Adresa bloga: http://blog.dnevnik.hr/emirnisic

Marketing

Ljubopitljivo dijete

Avdu u sekretarijatu za urbanizam i imovinsko-pravne poslove nerviraju staranke, uglavnom neuke, sa nekim svojim zahtjevima kakvi nemaju traga u zakonima i propisima. Sve službenike nerviraju takvi, ja ne poznajem niti jednog kolegu koji sve to može stojički da podnese, ne poznajem niti jednog od nas koji nije ćelav, to mi sami sebi čupamo kosu od silnog posla, jer s ljudima je najteže raditi. Avdo ima nešto kose na glavi, svega desetak dlaka. Do penzije mu je ostalo dvanaest dugih godina, koje su se otegle i svaki dan kao da je sve duži. Dani vode ka slobodi, a svoju slobodu Avdo zamišlja tako što će živjeti u svojoj vikendici na selu i raditi po bašti daleko od grada, vreve, stranaka i ovog našeg sekretarijata. Gdje će moći nešto da raducka i duboko ćuti.





-Mir, tišina, vjetar piri, ptice cvrkujću, čista voda, čist vazduh, uvijek ima voća... Trebaš doći druže Kostadinoviću gore kod mene, da vidiš to i osjetiš.

Oazu mira zadnjih mjeseci počelo je da narušava jedno dijete iz komšiluka kojem se Avdo nekim čudom učinio zanimljiv. O tome mi je Avdo prvo nešto pričao, a dobar dio toga i sam sam vidio i čuo kada sam ga odlučio posjetiti jedne subote.

-Da me je napala kuga lakše bi mi bilo. Dođe pa hoda oko mene, pa me pita i propituje, a ja mu ništa ne mogu, dijete je to. Istina, ne čini nikakav zijan. Ali je dosadniji od komarca. Pa ti druže znaš da ja gore odem da se odmorim, da ispeglam živce, ali neda se eto.

Mališan se zvao Galib, iz istog je sela, živi u kući na istočnim strminama od Avdinog imanja, te kad čuje zvuk Yuga, ili ako ga ne čuje pa ga opazi parkiranog pored vikendice, oko koje je istina velika širina i jedan idiličan mir, a on potrči i mir razbije u komade.

Još ispod šume glasno viče:

-Avdoooo, Avdoooo, druže Avdooo...

A drug Avdo recimo tek je otpočeo neki posao, posao koji voli i koji ga opušta, ali eto ti ga sad, lupi se po čelu i sjedne, sad je sve zalud, ovoga se malog šale ne riješi.

Trči dječarac od nekih 7 godina, kao da se raduje najdražem gostu, gleda u mene koji sam mu stran, i samo priđe blizu Avde i stade. Zaćuta.

Tek poslije reče:

-Nisam čuo kad si doš'o. Bio sam na onoj strani kod groblja, skuplj'o jaja iz gnijezda, kad čujem idu kola, i ja potrčim.

To mu se zvuk moga Stojadina učinio kao zvuk Avdinih kola koja je zanesen igrom propustio čuti i dočekati. Avdo samo prevrće očima, a ja znam to je baš onaj mali o kome mi je govorio. Krenusmo u podnožje imanja gdje je i lijep potok da mi pokaže kolega kako je kalemio voće, onaj mali ostade da stoji na onom istom mjestu, i baš razmišljam neko mirno dijete. Kad taman počesmo da gledamo kako se primio koji kalem a ono dijete zavika :

-Avdo, Avdo, šta radiš?

- Gledam kaleme.

-Aha.

-A šta radi taj drug?

-I on gleda.

Krenusmo dva metra dalje a ono dijete opet.

-Avdo, Avdo, Avdo.

Ovaj se pravi da ne čuje i još jedno dvadeset puta čusmo kako ga doziva, i zasigurno prestao ne bi da mu se ovaj nije odazvao.

-Šta je?

- A šta sad radiš?

-Gledam kaleme.

- A šta su kalemi?

- Ne znam, pitaj ovog druga.

Onda poče da doziva mene ne znajući mi ime.

-Druže, druže, druže.

-Kaži mladiću!?

-A šta su kalemi?

-Kalemi su kad hoćeš da na jabuci rastu banane. Našalih se.

A on dotrča do nas pa poče dalje da ispituje.

-Avdo a hoće li stvarno to biti banane?

-Hoće.

- A kad će bit' banana tu?

- Na ljeto kad ugrije.

- A kad će ljeto?

- Još malo i eto ga.

- A kol'ko malo?

-Jebo te banane, vidi šta mi uradi. To Avdo reče meni. Tako je za vrijeme moga posjeta Avdinom imanju ovaj mali uvijek išao za nama i pitao sve i svašta, ja sam se smijao, Avdo se mrštio, a mali bio neumoran.

-Radiš li ti druže sa Avdom na poslu?

-Radim, svaki dan.

- I ja ću kad budem veliki raditi sa Avdom.

-Još mi samo to treba. Promrlja Avdo.

Na odlasku mi je i mahao dugo, a Avdo je sjedio nekako tužno, jer on više odavno nije domaćin na svom imanju. Znao je Avdo šta ga čeka.

A to je izgledalo otprilike ovako:

Uzeo Avdo grablje i počeo da grabi pokošenu travicu, a on će :

-Šta to radiš Avdo?

-Grabim.

-A što?

-Moram da bude ljepše.

-Lijepo je nama i 'vako. Imaš li ti Avdo konja?

-Konja? Nemam.

-A mi imamo.

-Znam.

-A imaš li kravu?

-Nemam. Vidiš i sam.

-Mi imamo dvije. Je l' znaš kako se zovu naše krave?

-Ne znam.

-Šara i mrkulja.
Ona jednu minutu tajac, taman da Avdo predahne i da na trenutak zabroavi na dijete koje mu smeta.

-Avdo ima li Boga?

-Rekli su da ga nema.

-A kakav je Bog?

-Čuj kakav je, ja ti kažem da ga nema. To pitaj hodžu Ismeta i popa Tadiju, nemoj mene mučiti s tim.

-Je li plav?

-Ko je li plav? Yugo? Vidiš i sam da je plav.

-Je li Bog plav?

-Ostavi se dijete Boga, ako me ko čuje šta pričam s tobom imat ću problema.

-Ima li Bog djece?

-Ama, ako ih ima neka su samo daleko od mene.

-Avdo hoćeš li ti nekad umrijeti?

-Neću, još mi se živi.

-E onda neću ni ja.

-E ja baš hoću, umrijet ću evo ovaj čas, pitaš li me još nešto.

-Umrijet ću i ja s tobom druže Avdo, časna riječ. A jesi li ti komunista?

-Jesam.

-Ako si ti druže Avdo komunista onda sam i ja, jer ja sam uvijek s tobom, ti si meni najbolji drug. A je li more slano?

-More? Odakle sad more ? Jest' slano je.

-Pa ko ga je posolio?

-Posolio ga crni đavo, šta me dijete isptuješ toliko!?

-Kako onda mogu da ga piju?

-Šta da piju?

-Pa more!

-O kako poželim da se vratim na pos'o. Drago dijete, pusti me više.

-Šta ti misliš Avdo, je li dalje more ili sunce.

-Najdalji je moj mir, kako vidim.

-Povedi me na more kad budeš iš'o sa ženom i djecom. Povedi me Avdo molim te.

-Divan bi mi onda odmor bio!

Nedugo zatim Avdo je dobio novo radno mjesto, postao je šef sekretarijata za plan, budžet, analize i inspekcijske poslove. To mu je mjesto više odgovaralo i mogao je da se odmara od stranaka koje su sad rijetko dolazile, uglavnom je čitao novine. Sve rjeđe je odlazio do imanja, jer mu je ono dijete idalje smetalo. Viđali su ga vikendom po gradskim parkovima kako lagano šeta i sjedi na klupi. Čekao je da se onaj dječak zamomči pa da počne ganjati cure ili se baviti nečim, te da ga tako ostavi na miru, da Avdo odživi svoje skromne i mirne snove. Odlazio bi da radi na imanju samo kad je kiša, navuče kabanicu pa grabi lišće, a lijepim danima kad baš mora ostavljao bi kola u dnu sela, pa krišom se prikradao svome imanju, i onda u tišini i brzini odradio šta treba da ga ne vidi ono dijete. Tome je brzo došao kraj, otac tog radoznalog dječaka je dobio posao u gradu, te je i ta porodica otišla sa sela. Onda se Avdo obradovao, te nas zvao na imanje, da nas časti. Proslavili smo i to, a kad je malo popio rakije Avdo je tiho mrmljao:

-Koga li sad ispituje? Je li Bog plav? Jesu li nas slagali da je Tito umro? Od kojeg se voća pravi eurokrem? Zašto nema čokolade sa sirom i kajmakom? Ko u gradu ima najljepšeg konja?



Emir Nišić


Post je objavljen 14.07.2015. u 08:49 sati.