Pregled posta

Adresa bloga: https://blog.dnevnik.hr/mecabg

Marketing

Vozim se vozim...

Dogodilo se kad se dogodilo, nije jučer...

Netko voli pješačiti, neko se voziti. Ja sam upala u drugu skupinu čim sam se rodila.
Odmah sam dobila dva osobna šofera.
Sa kolima sam imala problema. Izabrali su neka duboka moderna kolica iz kojih ništa nisam vidjela, pa sam se derala da me vade van. Šofer koji se zove mama, gurnuo mi je dudu u usta. Katapultirala sam je na ulicu na užas mame šofera.
Druga kola su bila još gora.
To su bila ljetna verzija gnjavaže. Duvalo je na sve strane, neudobno je bilo za ledja, a pipkali su me svi prolaznici po glavi praveći grimase. Ljudi su govorili neki glupi bebeći jezik koji nisam razumjela. Dopalo mi se bacati stvari iz kolica.Volšebno su se vraćale nazad. Ubrzala sam tempo bacanja.Kad sam ih strpala u usta, vraćale su se u mokrom izdanju. Iz tih kola sam zgrabila i nekog kucu za uho. Njemu sam bila draga, pa mi je cijelo lice oblizao, ali mama šofer je ljubomorna pa ga je otjerala.
Jedini prijevoz mi se sviđao na tatinim ramenima. Tata šofer je vrištao i skakao, ja sam se smijala, bilo je divno. Tata nije imao previše kose pa je prvi volan u mom životu bio tatin nos.Onda je tata skočio skupa samnom i lupio glavu o vrata. Ja sam se smijala i pružala ručice ... Još ... još ... Šipak, nije više bilo te zabave.

Kasnije
Svi voze kola. Koji su to svi ne znam, ali ja nisam među njima. Idem si ja polagati šoferski ispit i kupiti neki autić

Moj prvi čas vožnje auta.

Cijele noći od uzbuđenja nisam spavala. Sutra ... sutra ...
Sjest ću u auto, juriti cestama, drveće će u ludoj vožnji ličiti na ogradu, a ja s vjetrom u kosi u nekom Cadillacu ...
Na javi je bilo sasvim drugačije.
Obukla sam neku kožnu minicu u skladu sa automobilom iz mašte.
-Zar Ti, ženska glavo, nemaš traperice, vikao je, ne princ iz mog sna, nego neka gromada od čovjeka, namrštenih obrva, još je nešto gunđao o damicama koje bi vozile nešto, nisam dobro razumjela što i kako to zamišlja. Gundjao je sebi u bradu da je plavušama mjesto na zadnjem sjedištu. Imam duge ruke, volan bih dohvatila, ali ne i one motkice na podu koje kako se ispostavilo stalno moraš pritiskati kao da sviraš klavir. Ne, ne ipak malo drugačije, klavir je zavrištao čim sam ga pipnula.
Na brzinu pokaza, kuplung, gas, kočnica, pomenu li neko kvačilo ??? Nisam sigurna. Pritisni ovdje, ondje, sve sam ga lijepo slušala, ali kola ni makac.
Kr ... kr..kr ...
Izadje on nešto probrlja, i izjavi da se polazi iz druge brzine. Ništa mi to nije značilo.
Probam opet, pritisnem nogom neku motkicu, sve sam ga slušala, ne znam što se dogodilo, ali noge mi se našle prekrižene ispod volana i nikako da ih provučem i pritisnem neku drugu motkicu. Lijepo sam lijevom dala gas,za desnu nije bilo motkice, pa sam se snašla. i što sad ??
Poludio je, urlao je da nikad nije tako nešto vidio, kako mogu prekrižati noge ispod volana. Što je mislio, iznad ?? Sigurno mu se nisu dopale moje cipelice.
Napokon smo krenuli ... uraaaaaaaa ... ja vozim.
Kosa mi baš i ne viori, biciklista me pretekao, ali ja ponosno, kao da sam u Monzi, vozim ... Onaj konstruktor, instruktor, ili već tako nešto, preznojava se i grčevito se drži.
Sve je dobro prošlo dok opet on nije pogriješio, stalno je govorio da gledam u ogledalo, kao da tako nešto treba reći ženskici. I kad je na jednoj krivini viknuo, ogledalo, ja sam uzela torbicu i počela ga tražim. Izgleda da nije trebalo ispuštati volan iz ruke. Tras-bum, i kola su se zaustavila na nekom drvetu. Ko li ga postavi tu na sred puta ??
Jedva sam čekala sljedeći čas.
Izgleda da sam prirodni talent za vožnju, jer instruktori svaki put izvlače drvce tko će sa mnom na vožnju .

Nastaviće se polaganjem ispita...


Post je objavljen 18.03.2015. u 21:32 sati.