Govorio si o hrabrosti ne pitajući me mogu li, tada.
Govorio kako mogu baš sve ako stvarno želim
Ne pitajući me da li te želim slušati.
Nisi shvatio kako sam već davno nestala,
Nestala iz tvog života i mi odavno nismo postojali.
O svemu ovome razmišljam jutros dok sunce polako svoju kočiju nebom uspinje. Lagani oblaci ga okružuju i koprena njihova ga pokušava sakriti. Tako sam ja nekom čudnom sumaglicom skrivala sve što nije bilo dobro, a znala sam da nije bilo samo priznati nisam željela. Danas mi je sve jasno, kao kap vode na dlanu. Lagano se njiše u udubljenju dlana sigurna da ne može pasti, ali čim ispružim dlan ona sklizne nečujno i nestaje zauvijek. Upravo tako kada sam odgrnula sumaglicu, kada sam suncu dozvolila da me zagrli toplinom, znala sam; sve se mijenja. Do tada je bilo uzalud. Uzalud sva nastojanja, svi strahovi, sve želje, sve je bilo uzalud jer iza oblaka je čekala prava toplina, toplina koju sam oduvijek trebala.
Ne javljam se i ne odgovaram tvojim pozivima
Jer plač i tužaljke više nemaju mjesta u mom životu.
Predugo sam nosila sve tvoje probleme zaboravljajući sebe.
Danas sam hrabra i slušam onaj nutarnji glas,
Glas koji mi govori o ljepoti, o sreći, o miru.
Konačno znam što mi znači sunce koje se ranim jutrom
Kao ljubav sjajna i iskrena, uspinje nebeskim svodom.
11.03.2015.
Post je objavljen 11.03.2015. u 08:18 sati.