Počela je dolaziti kod mene u kasno proljeće.
Prvo poneki dan, a kasnije, sve više i više. Nisam ni primijetila da kako ljeto odmiče, sve češće mislim na nju. Otišla sam na more, jednom, drugi put, naljutila se.
Htjela sam je odbaciti, da je valjala ne bi se tako ponašala.
Došla je jesen. Od rane zore sam trčkarala oko nje. Mislila sam kako je privući??
Došla je.
Intezivno smo se družile. Malo mi je išla I na nerve svojim zahtjevima.
Želila sam da mi ne treba, da pretjerujem, ali potsvesno, znala sam da ne mogu da nadjem drugu. Nisam htjela drugu, željela sam samo nju. Hoću samo moju, neću zamjene.
Kad je jesan zavšila, odahnula sam
Tu je.
Doselila se kod mene.
Dala sam joj sobu s balkonom. Glupo, ali soba je za nju spremna godinama.
Bunila se da je to najtoplija soba u stanu. Radijator je bio na zidu od kupaonice, drugi na zidu od kuhinje. Obje smo grdile arhitektu, ali što je tu je. Otvorila sam prozor, pa neka se luftira.
Ne znam što se počelo dogadjati.
Neprimjetno je odlazila, malo po malo.
Nestajala je.
Njezina sobica postaje sve veća.
Volim naša večernja druženja kad sjednem u fotelju, podignem noge na kauč, nešto grickam i čitam ili gledam TV.
Tu sam je izgleda i izgubila . Nekako je utanjila, a ja se raširila.
Sve manje je zimnice koju sam kao vjeverica skupljala ...Htjela ili ne, poslušaću savjete iz novina i zamjeniti je za onu iz tvornica, veštačku, punu konzervansa. Daj, što daš.
Post je objavljen 27.02.2015. u 08:46 sati.