Bila jednom jedna zmajica.Divlja, neugledna, i nadasve čudna. U vlastitoj pećini neshvaćena, krivog spola izležena,njeni mišljahu da je jajetom podmetnuta, a ona da je od svojih usvojena.I rasla ta zmajica, okovima vlastite krvi ograničena,šibana, nevoljena i u pokušaju da bude dresirana, snijući visine,sunce,nebo, zvijezde,prostranstava.Dresirali je nisu, okove je počupala, ožiljke zadržala kao uspomenu, kolajnu sjajnu i došlo doba da se ljubav proba.Bilo je zmajeva vrlih, ne privučenih njenim izgledom, nego vatrom što iz nje sja, al ona sve ih potjera, jer odlučila je bila-sve mogu sama, jer jadnici od zmajeva pobjegoše na sam natruh njenog vatrenog JA. Al pojavi se ON,koji sve labirinte,sva njena osjetila, sve prepreke, svu nedostižnost njenu istopi il uzburka i ne odletje, neg je uz sebe, tu zmajicu,zaveza ljubavlju, strpljenjem i poštovanjem.I zmajuju oni, već ohoho godina, imaju i zmajića koji su odletjeli, par su pećina (što voljno,što nevoljno) promjenili, al njihovi jorgrani još uvijek jorgovanom mirišu.
Post je objavljen 03.08.2014. u 00:39 sati.