Pregled posta

Adresa bloga: https://blog.dnevnik.hr/klokotrist

Marketing

Kulturni dodatak 2 - o kritici i tržištu

O kritici

Na prvi pogled se može reći kako je "nekada kritika više značila"... Uvek tako izgleda kada je čovek nezadovoljan sadašnjošću. Da, na prvi pogled, oni kulturni dodaci Politike iz 70-oh i 80-ih deluju značajno i presudno. I sada pamtim kritike koje su tu objavljene o zbirkama priča Milorada Pavića "Ruski hrt", Svetozara Vlajkovića "Dobar provod", Božidara Milidragovića "Marta od aprila" a prikazivane su i slovenačke i hrvatske i makedonske knjige. I bosanske, na primer "Salon ćelavih pjvačica i druge priče" Irfana Horozovića, i to u kontekstu prvih proznih zbirki Davida Albaharija.

...
A onda... Možda je sećanje varljivo?! Ako se pobliže pogledaju te kritike iz požutelih podlistaka, zar se ne vidi pritajena pretnja, jedno - modernim političko-dizelaškim rečnikom iskazano - bubecanje pisaca, dok u pozadini vreba čaršijsko ogovaranje?

...
U stvari, kritika nikada nije bila nezavisna. Ona je bila državna. To što čak i Milovan Danojlić priznaje kako se "nekada vodilo računa o književnosti" o prvoj knjizi, pa makar o tome "odlučivali mladi komesari u cokulama", još nije dokaz o izgubljenoj idili. Ko su bili književni žreci posle II svetskog rata? U Beogradu, Eli Finci. A Stanislav Vinaver je vegetirao. Doduše, on se zajebao još pre rata, zamerio se svima onom "Pantologijom...", to nači i predratnim građanima, a posle je bio prepametan za novu vlast. Da bi mu politički korektni arheolozi pronašli i pisanje u "pogrešnim časopisima". Ali, za sada, ovo je dosta: Finci žari i pali, a Vinaver vegetira. To dovoljno govori o nivou te kritike. (Uspomene Svetozara Vlajkovića i Pavla Ugrinova, na primer.)

...
Danas kritika više nije državna već liči na privatne policije i telohraniteljske ekipe ruskih tajkuna, ili na reketaše zbrda-zdola privatizovanih državnih giganata ili novoosnovanih nakladničkih pečuraka - kritičari rade za te izdavače, zavisni su isto kao i sekretarice i kafe kuvarice.

...
Ono što im je pravedna kazna jeste, međutim, nečitanost i odsustvo autoriteta, to jest, bre - totalni manjak uticaja. Oni su telali, ne stručni tumači književnog dela na osnovu odabrane književne teorije. (Na stranu što i ta "idealna pozicija" sama po sebi asocira na naslov ranog romana Sola Beloua "Dangling man"!) Lik direktora u jednoj seriji Lole Đukića kaže - "Kakav sam ja direktor ako nikoga ne mogu da otpustim?" Kritičar po pravilu rezonuje - "Kakav sam ja kritičar ako ne mogu da uništim život /ili bar knjigu, predstavu, film/ piscu, pozorištu, producentu?" Ali, ono što pamtimo iz brodvejskih komedija - da posle premijere glumci i reditelj provode besanu noć uz cigarete i cugu, a onda u 4 ujutro kupuju prvo jutarnje izdanje da bi videli presudu svojoj predstavi, pa ako je kritika porazna odlaze na most da skoče, e - toga nema kod nas. Takvu moć kritika danas nema, čak je nečitana, ne čitaju je čak ni sami kritičari, često ni pisci, a obaška ne "publikum". Tako da je kritika danas - samolegitimisanje, poza upućena ko zna kome. Jer kad nema tržišta, kada ni čitanost u bibliotekama nije bitna, ostaje samo obraćanje samom sebi, glumljenje kulture u osiromašenoj zemlji. Predstava prd praznom dvoranom.

...

Biti kritičar je kupovanje bureka svom izdavaču. Ovo što je jedan stočni sajam u Hrvatskoj (booksa.hr) uradio sa konkursom za mlade kritičare liči na oglase za prijem mladih agenata CIJE ili na regrutovanje čistača ulica u stripovima o grupi TNT. Ujka Sem pokazuje prstom u gledaoca postera i kaže "Vi ste nam potrebni!" Mladi kritičari, koji su se tu zaposlili - i čak dobili honorare - valjda su sijajući od sreće rekli svojim roditeljima "Tata & mama, ja sam dobio/la posoa kao kritičarka u booksi! Radim za državu. Za vladu..." Kao mladi pretorijanci, koji se vežbaju na prvome ko naiđe. Kada pitaju naše seljake koji dođu da služe vojsku šta bi hteli da budu, oni vele: "Automehaničar da ne moram da idem peške, ili vojna policija, pa da smem da mlatim." Tako i ovi kritičari sada smeju da kritikuju i još imaju džeparac. Mladi, herostratski nastrojeni, premda ulizički tamo gde treba. Mlada grla na stočnom sajmu, tamo gde je vlasnica toga sajma svome ljubljenom volu dala da bude kritičar.

...


O tržištu

Anegdota 1. "Na tom trulom Zapadu se može dogoditi da godinama kupujete novine kod prodavca na kiosku, a onda jednog dana tog prodavca nema, a vi saznate da se čika obogatio, jer mu je uspeo bestseler." Anegdota 2. "Osoba A: Vidi, Jan Fleming je posle prve knjgie o Bondu mogao da kupi kuću i imanje na Jamajci...! Osoba B: Naravno, na Zapadu ako objaviš jednu uspelu knjigu, ti si se obezbedio..." Kod nas niko ne može da se obezbedi od prodaje knjiga. To pogoduje stvaranju, kako bi rekli seljaci koji čitaju Deridu - simulakruma književnih vrednosti. Imamo nagrade i lektire i kafane. Pisac možda i nađe uhleblje kao urednik književnog programa neke biblioteke ili kulturnog centra, ili urednik časopisa, ili neku drugu sinekuru, ali onda treba naći i nadomjestak za tu prodaju, to tržiše... Onda se umesto tantijema i rojaltija i honorara gomilaju plakete. Istaknut, poznat, prestižan... Ako pisac ne piše na nekom svetskom jeziku, ili ako ga ne otkriju na tom jeziku, ostaje mu da bude istaknut i prestižan.

...
Pisci na malim jezicima su pepeljuge. Njihove knjige na tim malim, kao hijeroglifskim jezicima, su cipelice koje će možda zapasti za oko nekom entuzijasti ili agentu. Veovatnoća je malo manja nego za dobitak na lotou.

...
Maksimum koji u takvoj situaciji može da izvuče domaći pisac jeste da postane - kultni pisac. A to znači da uvek može da računa da će oko 500 čitalaca (koje on ne poznaje) kupiti njegovu knjigu. Do takvih duhovnih prenumeranata je doprla piščeva poruka u boci. Jer, ništa se ne može meriti sa reklamom koja dolazi od nepoznatih članova opštinskih biblioteka. Pisci koje čita samo rodbina ne spadaju u kultne pisce. Ali, samo kultni pisci imaju pravo da preziru prodavane autore, ne i oni koje čita samo njihova tetka. Ti sa tetkama imaju da ćute, jer ako napadaju pisce bestselera, to je kao kada ružna brkata baba kritikuje lepe cure koje vrte guzicama. Pisci sa tetkama treba da pripreme albume i da u njih lepe samolepive sličice svojih čitalaca.

...
Taj surogat za tržiše (mogućnost da pisac uopšte dobije pare od prodaje svojih knjiga - pod uslovom da ih prodaje), taj dakle surogat u vidu viška nagrada i gađanja kritikama, može da zavara pisce i takvi su onda ugasili. Njih gledamo kako gostuju po školama ili govore zahvalnice, obraćajući se nepostojećem publikumu od stiropora.

...
Ako te čitaoci kupuju, ti si car na Zapadu. Kod nas čak ni moćniji izdavači ne uspevaju da izvuku lovu iz knjižarske mreže. To pomalo liči na scenu iz ruskih satiričnih romana iz 1930-ih. (Jedan lopov krade od drugog lopova.) Dragoslav Mihailović je, tako, jedan svoj pozni roman objavio u samizdatu, jer od rasprodate prethodne knjige (inače odličnog romana, čak postmodernističkog i to bez zezanja) pisac nije video ni dinara. Nažalost, ni sam nije uspeo da se izbori s tom drugom knjigom. Ipak, najveći prirodni neprijatelj pisca jeste - izdavač, koji misli da samo pisci i prevodioci ne treba da žive od knjige. Za knjižare bi bila dovoljna i efikasna finansijska policija ("hoćemo li u Evropu ili ne?!"), ali izdavači su komesari. Čak i kada su friško osnovane pečurke.

...
Još postoje dinosaurusi iz socijalističkog doba, urednici koji govore - a to i misle - da "knjiga ima kulturnu vrednost, s onu stranu tržišnog uspeha"; s jednim takvim simpatičnim dinosaurusom sedim u kancelariji, koja miriše na 1970-te; i nameštaj je iz tog doba, i stariji, i sve odiše birokratskom trapavošću, od tajnice do saradnika; a ipak, oni stvarno žele nešto da objave... Iako znaju da se to neće prodati. U blizini te izdavačke kuće se nalazi specijalni sud za ratne zločine. Kada je izašla prva knjiga Kristine Heselhold, nekoliko meseci pre toga su uhapsili Radovana Karadžića - doktora Dabića. Kada je izašla druga knjiga Kristine Heselhold, opet nekoliko meseci pre izlaska, uhapsili su Mladića. Tada sam rekao Kristini: "Ako krenemo i sa trećom tvojom knjigom, uhapsiće Hadžiča..." Uhapsili su onda sve Srbe koji su još preostali (osim Mire) i ja sam javio Kristini: "Hej, ti više nećeš objavljivati knjige u Srbiji. Svoj zadatak si obavila..." (Kako smo samo šetali pored zgrade tog suda, Kristina i ja, i posmatrali ljude u maskirnim uniformama, sa fantomkama i mašinskim puškama. Onda smo odlazili u Muzej Nikole Tesle, a posle na pohovani kačkavalj u restoran blizu Kalemegdana...)



Post je objavljen 05.02.2014. u 17:50 sati.