Jednom sam samo bila u Šibeniku, kod roditelja jednog prefinog gospodina Šundea kojeg nisam nikad upoznala, samo smo se čuli telefonom (on živi u Austriji), nešto poslovno, vrak me odnesel ak se sećam u vezi čega. S njim se kasnije upoznala moja gora polovica i bil je skroz impresioniran finoćom i lakoćom ophođenja, al zbiljam se ne sećam zakaj smo kontatirali. Godine su to....
U Šibeniku nas je na busnoj stanici dočekala majka dotičnog mladog gospodina; daklem dočekala mog sineka i mene ko svoje, sve jednostavno, normalno, malo smo pričali o dobrim prošlim vremenima i tako. S gospođom, jednom izuzetno nježnom i taktičnom damom, sam malo prošetala po gradu da vidim ono nešto nabrzaka, sjećam se da je grad bio izuzetno čist, volim ja moj Zagreb, al nije bilo za usporedit. Tada. Prije nekih 15 godina.
Tamo, u Šibeniku, tamo je prvi put moj sinek pojel celi obrok, SAM! i pol salate SAM!, i onda se SAM! igrao u jednoj sobi s jednim autićem, drito tri sata, ja sam stalno išla škiljiti. Gospođa veli da nek pustim dete na miru. A ja bila u šoku i napeta ko praćka, nikad taj do tada nije bil miran!!! Do tada, to kratko vreme. Kad povežem, sinek je tam jel sam, valjda se osjećal važnim, ko zna kaj mu se vrtilo po mozgu; a doma mi je rekel sa 11 godina: Ak oš da ti ovo pojedem, izvoliš me hraniti.
Nešto je bilo mirno u toj atmosferi, njihovi unuci, već školski, su pomagali oko ručka, dodaj paštu, iznesi pjate, muž je ribal sir za posipat paštašutu za ručak, dok je ona kuhala; ma osvojio me Šibenik.
Bilo je doba kad su rezali onu lavandu (koju je moj sin kasnije prozvao tulipanima) po parkovima, mirišalo je na sreću; počele dolaziti žene i skupljati, navečer su to radnici onda sredili do nove ljepote.
Slika uz to: Prijatelji mojih starcih (elegantnog prezimena Ille /illa, illud/ su imali troje dece, moju, kasnije vjenčanu kumu, i dva blizanca, identična. Boško i Branko su se razlikovali samo po tome kaj je jedan imal mali madež na vratu. Deca rođena u Šibeniku, kako je tatek dobil posel u Zagrebu u IV. gimnaziji, došli oni u Zagreb, Branimirova, nebum nikad zaboravila prekrasni veliki stan, mrakača. Mi smo živjeli u ipak neprežaljenoj garsonjeri u Selskoj. Jedna njihova soba je bila ko celi naš stan. A kamin su imali, e, tuš u kupijoni, ajme, celi dan sam hodala po stanu dok je mama šivala teti Miri, i stalno mi se činilo da tu još nisam bila.
Zajedno smo ljetovali na Lošinju, dok mama nije shvatila da ta ogromna iznajmljena kuća nije dovoljna za dvije obitelji, da smo na smetnji, pa smo se posle 3 godine maknuli, no to je druga priča.
Kako su mali Dalmoši, deca od tih prijateljih, bili nenavikli na zagrebačku spiku, padale su teške riječi poput tovare i mulac i ko zna što. Poslije nekog vremena su napredovali: Boško je reko Branku: Ti si - KAJ BUŠ!
A Branko je njemu odrezal: A ti si - BUŠ OPAL!
Meni je to pričala mama jer su oni stariji od mene i tog se više nisu sjećali, a meni je to bilo urnebesno smešno.
Na nešto što sam ja provalila smijal se celi Lošinj, a to je bio samo lapsus linguae: Pitala sam di su Braško i Bonko. Još danas se sećam urlikanja od smeha, njihovih i mojih roditelja, i svog srama.
A svi su već opali, kaj buju, ako tko povezuje i čita s pažnjom; al ja se sećam. Zlopamtim dapače.
Ali Šibenik, možda jednom opet, tko zna.
Post je objavljen 07.07.2013. u 13:00 sati.