Pregled posta

Adresa bloga: http://blog.dnevnik.hr/satanpanonski

Marketing

Sjećanja na predratnu Punk Prisnu Porodicu ili "Bili smo velika deca..."

Razgovor s Ivanom Glišićem.
Razgovor je premijerno objavljen u Dvotjedniku za kulturna i društvena zbivanja "Zarez" br. 329, 1. ožujka 2012., str. 36-37.
Pitanja postavljala: Suzana Marjanić


[/IMG]

S Ivanom Glišićem, najvećim underground književnikom ex-YU, kako ga određuje Daniel Radočaj, novinarom, direktnim sudionikom ondašnje zajedničke, bez državnih granica rock i punk scene, razgovaramo sa zakašnjenjem povodom objavljivanja drugog, dopunjenoga izdanja njegova romana Čizme slobode (2009) posvećenu Satanu Panonskom i njegovu tjelesnom tekstu otpora ispisanoga žiletom

Prvo pitanje neka bude kontekstualno za one čitatelje/čitateljice koji još nisu uspjeli pročitati vaš roman o Satanu Panonskom: dakle, kada ste upoznali Ivicu Čuljka, Kečera II., i zbog čega se sredinom ratnih devedesetih odlučujete napisati roman o njegovu strastvenom životu i djelu? U knjizi, romanu Čizme slobode opisujete kako ste se prvi puta upoznali u kući njegovih roditelja u Ceriću.
– Fanzin Delirium, Dragana Radanovića Radane, objavio je 1985. godine moj punk roman Rock and Roll Warriors. Ivica me nazvao iz Popovače, predstavio se, i zamerio što i njega nisam u knjigu stavio; ja sam rekao da nisam znao za njega. Tad sam se družio s Denisom Čulinovićem Hašom iz bendova Buka i Patareni, knjiga je o tome. "E odsad ćeš, ako me se ne plašiš i ne stidiš, znati, imenjače", kaže Ivica. To me nasmejalo. Upućivao me i na njemu odane punkse, da me kao najstarijeg paze. Kad se Yu raspala, i počeli ratovi, napisao sam Čizme slobode, sećanje na Kečera, i na predratnu, divnu, sada nepostojeću Punk Prisnu Porodicu. Ja sam u punk uleteo 1975. u Londonu. Tada su dizelaši na ulici masakrirali jednog člana benda The Adverts. Kao što su kasnije zloupotrebili Sid Viciousa, stavili mu svašta u piće, podmetnuli mu nož, pa ga optužili da je ubio svoju devojku Nensi, kako bi se osvetili zbog uvreda kraljevskoj porodici pesmom God, save the queen. A s pučanstvom šta bude...


Orlove kandže nastavak Čizama

Do sada ste napisali, objavili pedesetak knjiga; u kojima, pored navedenoga romana, možemo susresti vašu zaokupljenost stvaralaštvom Satana Panonskog?
– Ja sam 1964. godine završio jugoslovensku i englesku književnost, počeo sam pisati 1967. godine. O Kečeru je kamenčić u mozaiku moga stvaralaštva. Nas dvojica smo 1989. uradili knjigu Deca starog Bakunjina, antologiju Yu alternativne poezije i slikarstva. Sad radim na punk romanu Orlove kandže, nastavku Čizama, gde pokazujem šta je bilo s drugim junacima koji su uspeli da izbegnu mobilizaciju, tobožnje dobrovoljne odlaske u rat, kako je bilo u emigraciji, kako kad su se vratili. Moje punk knjige su poput fanzina; u svakoj pesme, crteži, stripovi punksa, kao dodatak. Takva je naročito Mozak u tegli.


Kako ste se upoznali s Danielom Radočajem koji vodi blog posvećen Satanu Panonskom, a koji je napisao i pogovor vašoj knjizi?
– Putem pisama, sredinom devedesetih. Radočaj je nekako došao do prvog izdanja. Slao mi je i fanzine iz Pule. Stizali su, iako je bio rat. Mislim da je tada imao 15 godina. U međuvremenu, završio je faks, postao izuzetan pisac, dobio je nagradu za knjigu Velika smeđa fleka. Radio mi je omot i za reizdanje Plastičnoga lica, s kolor pejzažima dalmatinske obale koje je naslikala Radočajeva mati. Uradio je i za The Wreckhouse Tales i Yellow Dog, Žuti Ker; crteže je radio punks iz Požege, Boris Milaković Kukatz. S njim sam imao zin Udarac Drito. To su moja punk/hc dela, prevedena u Baltimoru (USA) u prevodu filosofa Davida Stonea. Dobili smo tamo visoke ocene. Žutog Kera ima na internetu za skidanje. Sad Radočaj radi omot za Moje druženje s Pasolinijem, gde će biti i fragmenti magistarskog rada o Pasoliniju, Antonele Pivac, profesorice sa Sveučilišta u Splitu i Zadru. I to nonprofit, samizdat. Prođu imaju samo knjige koje pišu kraljice folka, silikonske tv voditeljice i knjige žestokih momaka s pločnika. I novom, tobože demokratskom, establišmentu nije poželjno ništa umno...


Izložba Ex Yu punk bez punkera

U razgovoru za Novi reporter 2009. godine izjavljujete kako tek sada ima povoda za opori pank; kakva je scena u Srbiji u odnosu na našu scenu i koje biste mlađe bendove posebno izdvojili po njihovim žestokim energijama protiv, kako bi rekao Kečer II., političkoga establišmenta?
– Sada su socijalne razlike ogromne. U naše vreme nisu bile takve. No, naslućivalo se rasulo; posle Brozove smrti oni na vlasti i oko nje počeli su da sve više lažu i kradu. I mi smo pisali i pevali o tome, upozoravali; bilo je toga i ranije, u Crnom Yu talasu/valu. Bili smo punksi iz stvarnog opredeljenja. Sada je punk moda. Većinom deca iz dobrostojećih krugova pišu punk romane o svekolikom jadu i čemeru, a da ga nisu osetili na svojoj koži; imaju punk bendove i zovu na pobunu. Stalno su na televiziji, dobro plaćeni. Ima i mojih ili Kečerovih vršnjaka. Uzgred, ja sam od Keča stariji 18 godina. Vele bili su punksi. Ali mi smo se svi poznavali, za ove nisam čuo. Nedavno je bila izložba Ex Yu punk. Na fotografijama tobožnji punksi! Nigde nas koje je, kako nekada reče Kečer, punk mnogo koštao. Pravi punk je iz naših, nižih slojeva. I sve smo postigli svojim talentom i trudom. Sada, pored ostalih, pratim bend Hladno pivo, s Hađom se znam još iz doba Buke i Patarena. A pratim i KUD Idijoti, i njih znam od pre. Pre rata, mi smo jedni drugima slali fanzine, knjige, kasete. Punk lažnjake ne čitam i ne slušam.

Zbog čega je šutljivoj većini, kako ju je nazivao Tomislav Gotavac aka Antonio G. Lauer, ipak draži, bliži, srcu i duši miliji licitarski i cukervaserski nacionalizam od utopijskih bratstava i komuna tipa punk bratstva? U tome smislu roman Čizme slobode i posvećujete cijeloj toj generaciji bez budućnosti koja je stradala pod mrakom nacionalističkog ratnog bjesnila bez razumnoga cjepiva.
– Nisu im bili miliji, nego je to licitarski i cukervaserski nacionalizam iz golemog straha od vlasti i onih oko nje. Šta si mogao za sebe i svoje ako si niko i ništa? To sam opisivao. I kako su moćnici izazvali te ratove, šutljivu većinu doveli do prosjačkog štapa, terali im decu u rat. A kome je od onih na vlasti i oko nje na svim podeljenim stranama nešto falilo. Sastajali su se po elitnim mestima, pregovarali, dogovarali, delili prostore, potpisivali mirovne sporazume uz viski i tompuze, pa se opet svađali. I sad isto, ali uz: "Zaboravimo što je bilo. Hajde ponovo da se pobratimimo, pa zajedno u EU."


Kečer i Marina Abramović

U vašoj knjizi, romanu, Čizme slobode, koji Daniel Radočaj određuje kao memorijalno-istraživački roman, navodite kako je Satan Panonski u svojoj sobi u roditeljskoj kući u Ceriću imao na zidu poster Marine Abramović i da je zapravo i svoje body art izvedbe temeljio na njezinim radovima. Je li vam možda pričao gdje se prvi puta susreo s njezinim performansima; odnosno, da li je njezine performanse i gledao uživo?
– Marina je u Yu bila neprihvaćena. Kečer je širio glas o njoj, čuo je, a rekao mi i video, u Nemačkoj, pre zatvora i Popovače. Izjavljivala je kako više ceni duh od tela. Na svojim izložbama skida se naga, penje na postolje: "Pipajte me, možete me i reckati žiletom, ubadati čiodama, dušu mi ne možete uzeti." To su joj posetioci i radili. Kečera je njen stav oduševljavao, pa je i on isto činio na pozornici. To je poruka: "Ljudi, okrenite se duhu, ne procenjujte po odeći, novcu, telu. Uzmite mi telo, duh ne možete."


Dizelaši i krimi milje

Prilikom promocije svoje prve i jedine knjige Mentalni ranjenik 1990. godine u Beogradu Ivica Čuljak, Kečer II. izveo je performans vlastitoga samospaljivanja gdje mu je netko u tom izvedbenom autodafeu umjesto špiritusa podmetnuo benzin. Zapisujete kako ga nakon toga užasa, naime, ostaje invalid jer mu je izgorjela lijeva noga, posjećujete u njegovu selu i zamjećujete nove plakate na njegovu zidu: tako su se pored Marine Abramović našli i bečki akcionisti – Günter Brus i Rudolf Schwarzkogler kao i plakat Gine Pane – fotografija na kojoj se spomenuta umjetnica body arta naga obmotava bodljikavom žicom.
– To s benzinom... Nisu mu to uradile vlasti nego dizelaši. Mi smo i širom ex Yu doživljavali pljuvanje i psovanje u busu, vozu, parku, na ulici. Uvuku se na koncert, izazovu tuču. Mi smo bili zaista miroljubivi. Dođe policija, izgrednici pobegnu, a punksi krivi za sve. Nama poturene palice, noževi, suzavci... Od dizelaša su u ratu nastali krimi momci. Kad sam Kečera video u njegovom selu, posle tog koncerta, još je imao one postere. Kečer je prvi u ex Yu stavljao sebe u žice i lance. Simbolični gest kako nas je društvo okivalo. Posle Kečera niko to ovde više nije radio. A otišli smo kod njega Zoran Šalinović, njegov najbolji prijatelj, i ja. Zoran je dobar pesnik, objavio je dve knjige. Kad sam bio urednik na Radiju, često je gostovao kod mene i pričao o punku, i istorijatu Vinkovaca. On me upoznao i s bendom Majke. Odvezao sam se šinobusom u Vinkovce, a Zoki je imao stara crvena kola.


Bili smo velika deca...

Koji je Satanov performans vama osobno ostao u sjećanju, naravno, pored ovog strahotnoga, kukavički podmetnutoga autodafea?
– Kečer je voleo performanse, tamo gde se zatekne kada je izlazio, za vikend, iz Popovače, i posle, kad su ga pustili, pukne mu film, dođe sam, iznenadi te. Pa zove punkse telefonom. Kakav je bio pre zatvora i Popovače, to treba da kažu oni koji su ga tada poznavali. Mnogi misle da smo delovali destruktivno, što je laž. Ko je želeo s nama, morao je da pravi fanzine, da ima bend, da piše, slika. Političari su imali svoju politiku, sveštenici svoju crkvu, mi – Punk Prisnu Porodica. Na performansima budu i maske, farbanja tela, razna odeća i obuća, ritmovi i igre. Kao u pagana. Otuda je Ivica stavljao: "Ja, Paganin!... Ko je tužan, priđe i kaže mu: Glavu gore! Pljuni, razmaži prašinu, pokopaj probleme!" Bili smo velika deca. Uzeli smo to iz francuskog fovizma, s kraja 19-og stoleća. Otuda moj roman Fovizam ili Radost življenja...

Navodite kako je imao zamisao da na imanju njegovih roditelja osnujete art komunu za punkere iz cijele YU. Kako ste zamišljali komunu i kakav je bio stav njegovih roditelja prema toj zamisli ushitnoga zajedništva?
– Bilo je najpre planova za komunu na tromeđi Slovenije, Hrvatske, Mađarske. Poput art radionice Fabrika, koju je u Njujorku imao Warhol. I filmove da snimamo. Tada smo Keč i ja radili na rukopisu Deca starog Bakunjina; on – korice i crteže, ja – pisma, poeziju i foto-album punksa ex Yu. Još uvek to je jedina antologija ex Yu undergrounda. Tad smo obišli i njegovu njivu, za komunu. Mislim da su mu roditelji dali odobrenje. Bio je bez kape, jedva s kosom, u sivom vunenom džemperu, s belim i braon šarama, krenuo je da me otprati na stanicu, sa Zoranom; zabrinuta mati, sva u crnome, mu vikala: "Ivice, štap!" U bifeu na stanici jeli smo ćevape, pili pivo. Ja sam pušio, on i Zoran nisu voleli cigare. Dođe šinobus, izgrlimo se, triput poljupci u obraze. I više se nismo videli. Ja sam bio najstariji punks, skoro vršnjak roditeljima punksa, pa su se roditelji čudili otkud ja s njihovom ludom decom, a kad vide naše fanzine, knjige, kasete, shvate da su im deca pametna, ali neshvaćena od strane ludog establišmenta.


Što je točno značila karizmatična kratica K.O.Z.O. – Kečerov odred za odmazdu koju u uvodu vašem romanu spominje Daniel Radočaj?
– To je bilo ubojitije: Kita Onim Zlotvorima Odozgore! Ipak, Kečer je često patio što niko od zvaničnih izdavača ne želi da mu objavi knjigu. Njegove prve pesme u knjizi bile su u Deci starog Bakunjina. To ga je teralo da još više stvara. Govorio je: "To je njima moj K.O.Z.O.". Da, nameravali smo da štampamo Mentalnog ranjenika, u Šapcu, ali izdavač odbije: ko će to da kupuje, vi punksi delite besplatno, pravim gubitke. Kečerovu adresu dao sam Šapčaninu Milomiru Gruiću Fleki, voditelju tada kultne underground emisije Šišmiš, na Radio B92. I on se, pored ostalih, potrudio za knjigu. O Fleki i Šišmišu imam sa Stanislavom Sašom Nedeljkovićem book Sve što znam o Junkiju ili Gde je pogrešio Majakovski.


Killer brani domovinu

Na početku romana navodite kako je pojava ploče Killer brani domovinu nastala kao jedan od cinizama nacionalističke propagande na koju je Satan Panonski bio prisiljen kao i uostalom brojni mentalni ranjenici svih sustava. Kako su te vijesti-montaže-demontaže bile primane u punk pokretu u odnosu na istinu da je u rat bio prisilno mobiliziran?
– U haosu raspada i ratova, oni na vlasti i oko nje, iz svih tabora, umeli su itekako da zastraše i da zloupotrebe i narod, i poznate ličnosti, uzore mladih, da ih tobože dobrovoljno pridobiju. S Kečerom sam se telefonom čuo pred front, iz Ljubljane; bio je kod slovenačkih punksa, dao sam mu neke adrese. Potom sam i o njemu nalazio u novinama – ovo, ono, više ne iz prve, njegove ruke, to sam i naveo u romanu. Tako da je i roman neka vrsta vijesti-montaže-demontaže. Upravo takav pobuđuje pažnju čitalaca, ali umetnički nastrojene inspiriše. Čizme slobode inspirisale su punksa, sada diplomiranog dramaturga i magistra književnosti, Ivana Velisavljevića, te ga 2009-te adaptirao u radio dramu, i za to je dobio prvu nagradu Radio Beograda. A gledajte umetnike koji su preživeli; ponovo po bivšim republikama imaju koncerte, izložbe, promocije, izvinjavaju se i izjavljuju kako su onda morali, zarad svog života, i života svojih, da rade ovo, da kažu ono. Inače, Kečer i ja smo pobuđivali veliku pozornost. Nažalost, nikad nismo nastupili zajedno. Zoran Šalinović je stalno insistirao. No, ja ne mogu na pozornici da čitam svoje punk romane. Na Kečerove koncerte se dolazilo kao na hodočašće, iz cele ex Yu, posebno u Novom Sadu. Na promociji mog punk romana Ura, ura, matura, u Beogradu, bilo je nekoliko stotine punksa sa svih strana. Prostor mali, knjižara u centru, pa se ulazilo u nastavcima, po pedesetak, na po dvadeset minuta.


Koliko je točna ona urbana legenda o njegovu prepoznatljivome crnom fesu koji je stavljao, kako je npr. zabilježio Gordan Nuhanović u Globusu 1993. godine, na glavu samo u posebnim prigodama. "Crna figura s fesom na glavi koja defilira gradskim ulicama očito je ostala duboko urezana u sjećanje njegovih sugrađana. I u ratu je Satan pazio na image!"
– Fes je preuzet od Maura. Nosio je i kapu pilota, ruski kačket, vikinšku kacigu s rogovima, šaman/manitu amajlije, kao meni moja crna beretka sa antenicom na vrhu, za poruke iz Kosmosa. Mi smo sebe nazivali i Marsovcima, otuda moj roman Mars, punk struggle for life. Imali smo moto: "Neki vele braća i sestre smo po bogu, samim tim u incestu/ to je taj praroditeljski greh." Darwin pak kaže postali smo od čovekolikih majmuna. Mi smo govorili: "Postali smo od Vanzemaljaca." I sad novine pišu ovo i ono o Ivici, da je živ, nije više punks, ima Bajker Prisnu Porodicu. Pa kako s grupom mladih delikvenata obija grobnice po Zagorju, Slavoniji i Vojvodini, tako se izdržavaju i kriju. Kako su maltretirali neke cigane, cigani ga prepoznali: "To je On! Satan Panonski!" Kao da su znali ko je on. No, sve to je i dobro, Kečer je postao underground mit, nadrastao samoga sebe; takav prestao je da bude svoj, poput svakog mita pripada svima, neko ga blati, neko uzdiže, neko voli, nekome je oduran, neko je ljubomoran, neko ravnodušan. I tu nema ljutnje. U protivnom ne bi bio mit, pao bi uveliko u zaborav. On je svoje rekao i jasno i glasno, i između redova. Pitanje je gde smo i kakvi smo mi. I šta ostaje od nas posle smrti. Uzgred, Kečer je obožavao romsku muziku. Ja sam mu slao kasete Esme Redžepove, a iz Rusije ruskih cigana.


Body art i auto-agresija

U romanu Čizme slobode navodite Kečerovo pojašnjenje vlastitoga body arta, odnosno: "Kako da na koncertima i recitalima ne posežem žilete, čaše, boce i noževe i ne radim body art, napuštajući podijum u krvi!" I pritom pridodaje kako se time ne bori protiv moći establišmenta, već protiv vlastite nemoći da išta promijeni nabolje. "Moć Establišmenta je jaka onoliko kolika je moja Nemoć...". Odnosno, to ispisivanje teksta otpora na vlastitome tijelu, kako navodi Daniel Radočaj u pogovoru vašem romanu, nije nazivao mazohizmom već auto-agresijom
– To je, rekoh, od Marine, i G.G. Allina. Cenite duh, koji odlazi u Kosmos, a ne telo koje odlazi crvima. Ima auto-agresije. Ivica je to radio na sceni, a koliko je to radilo, i radi, kod kuće ili u kafani. Nikad iz radosti, nego od nemoći i tuge, kad prejaka reč ili pesma, pogode u srce, te lome rukama čaše, ili flašu o glavu. Svi nosimo auto-digresiju/agresiju, priznali ili ne. Moj moto je: Niko od nas pre rođenja nije imao katalog da bira roditelje, mesto i vreme rođenja, veroispovest, izgled, boju kože, i jezik, ali posle rođenja ima izbor: Biti Čovek ili Zver...


Isto tako iznosite njegovu otvorenu priču o tome kako je zapravo aseksualan, da podjednako osjeća zazor prema oba spola: prema muškom spolu od kada ga je Lugar maskiran u vučju kožu pokušao silovati, a pogotovo kad su ga braća Debeljak pokušali napastvovati, te da su sve gej izvedbe bile, kako navodi, "iz čiste zajebancije ili provokacije". Recite, navodite li te njegove iskaze prema sjećanju ili prema njegovim zapisima, pismima?
– Kečer je govorio i pisao: "Što sam više uman, to sam manje telesan." I kao što se igrao Indijanca, Satane i Paganina, igrao se i geja – šminkom, oblačenjem, govorom. I u pismima ljubavno oslovljavati. To je druge šokiralo, mi smo to smatrali sprdnjom, zajebancijom. Što se ne zagrliti, lupiti po guzi, naskakati jedno na drugo kad to rade pred kamerama fudbaleri, ragbisti, košarkaši kad daju protivniku gol? Navodim to i prema njegovoj priči, i njegovim stihovima, pismima, treba pažljivo sve njegovo razmotriti. Poznavao je i rad Freuda, Junga, Adlera...


Zbog čega je, među brojnim nadimcima, imao i nadimak Petar Pan i Pinokio? Među ostalim nadimcima bilježite i zbog čega je uzeo nadimak Satan Panonski: "Predstavljam se kakvim me vide primitivci – Satanom iz Panonske nizine! Njima prkosim, u inat!"
– Svi smo imali nadimke. Mene su, najstarijeg, zvali Matora Ajkula. Kečer mi uradio maskotu: krug, u krugu raširene čeljusti ajkule, sa zubima iz kojih kaplje sluz, a sve to opet liči na W, od Warrior. Zvao me i – Faraon! A on je imao nadimke Petar Pan i Pinokio, obožavao je te Diznijeve crtaće. To s rogovima i nadimkom Satan Panonski? Nema veze sa sektama i Satanom. Uzeo je iz mitova, u starih naroda simbol snage i svekolikog prkosa su glava i rogovi bika. Neuki su u tome videli Nečastivog te je Ivica iz zezanja uzeo to.


Romanu pridajete i Literarni dodatak s tekstovima Ivice Čuljka, Kečera II., Satana Panonskog. Kako ste došli do tih njegovih radova?
– To je nakupio Radočaj. Ja sam deo toga dao početkom devedesetih Igoru Bašinu Bigoru, za fanzin D'Iks (Ljubljana). Kečer je Igora upoznao preko mene. A veći deo dao sam Andrei Tomašević, ona je bila naša punk princeza iz Beograda. Pripremala je fanzin Shaved Woman/Obrijana žena, pa da jedan broj posveti Kečeru. Usledilo je NATO bombardovanje, i sve je propalo.


Ex Yu Punk Muzej

Iz koje godine datira Kečerov zapis Kralj žileta u kojemu pojašnjava okolnosti ubojstva zbog kojega je osuđen na dvanaest godina?
– Nastajao je u pritvoru. I priča koju je svima slao, kako je Žrtva, nož su podmetnuli dizelaši, kako je u pritvoru psihički i fizički zlostavljan, te je imao grozne napade straha, i premešten je u Popovaču. Tu je dobio mali atelje, zahvaljujući doktorki, mislim da se zvala Ines, u mom romanu je Olja; ja sam u romanu menjao imena ličnosti i nazive prostora. Tu je i posete primao. I pisma. Nekoliko hiljada. Toliko je i poslao. U svakom svoje stihove i crteže. Davao mi ta tuđa pisma, ja nisam hteo; imao sam i ja toga na stotine, a uslovi života, kao i kod Kečera, nikakvi. Nema Ex Yu Punk Muzeja, pa da traga za tim stvarima izvornoga punka.


Nadalje, u tekstu Vojnik do vojnika Ivica Čuljak bilježi kako je njegov tata Nikola najveći pozitivni anarhist. Ipak, kako navodite, prilikom prvog susreta s Kečerom II., u roditeljskoj kući – bio je odjeven po roditeljskom zakonu – u "pristojnoj odjeći". Jeste li susreli njegovu obitelj nakon njegove smrti?
– Nisam ni pre ni posle, sem kratkog viđenja majke. Od raspada Yu nisam se makao iz sobe. Još nešto. Kečer i ja smo u znaku blizanaca. Govorio je to je najgori znak, dvojakih ličnosti, jedna mirna i tiha, druga avanturistička, ratoborna. Otpadaju i priče kako je imao bujnu kosu, kako ju je prao u WC šolji. Obojica smo bili skoro ćelavi. Kod kuće svi smo imali "kućnu" odeću i obuću. Kad se kretalo negde, onda se oblačile martinke, crni kožnjak. Neko se senčao crnom olovkom. Anarhija? Po Kečeru, anarhija je kad unutar sebe svako izgradi ljubav prema bližnjem, pa nisu potrebne institucije. Establišment pojam anarhije iskrivljuje.


Krležin anarho Vražji otok – preteča Yu punk romana

I završno – navedeno pitanje postavljam zbog nedavnoga obilježavanja tridesete obljetnice Krležine smrti, autor ste i knjige Krleža protiv Krleže. Zbog čega je tako naslovljujete?
– To je knjiga eseja o Krleži. Nisam ga razumeo i voleo kao školarac. Živeli smo u socijalizmu, a on piše o nekakvim Glembajevima, ratnim i poratnim profiterima, koji su se obogatili ubivši i opljačkavši trgovca. Sad, u kapitalizmu, mnogi su se obogatili poput Glembajevih. Sada shvatam Krležu. I danas Krležu, kritičara eksploatacije, ne vole ni u jednoj ex Yu republici. Po meni, on je jedan od najvećih slovenskih intelektualaca ikad, i preteča Yu punk romana svojim anarho Vražjim otokom. Obračunavao se i s drugima, i sa samim sobom, lakoverno je uletao u mnogo toga. Moje eseje Radočaj i ja smo proširili; Radočaj je to preveo na hrvatski, i ta verzija, koautorska, nosi naziv Vodič kroz Krležu. Bili smo među pet najboljih na konkursu Matice hrvatske Osijek. Nisu imali novca da nas štampaju, samo prvorangiranog.


Knjigu možete naručiti, za 35 kuna + troškovi poštarine, na mail: catch.cozo@gmail.com






Post je objavljen 26.03.2012. u 17:22 sati.