Nakon, zbog silnog uzbuđenja, neprospavane noći, jedva sam dočekao da se začuju kretnje u kući. Penny je prva ustala i počela namještati stol za doručak. Ustao sam i otputio se do nje kako bih joj pravio društvo. Max, Damian i Chad su još uvijek lagano hrkali.
Penny je izvadila tanjure i noževe, a zatim iz hladnjaka izvadila med, pekmez od borovnica i meki sir za mazanje na kruh. Primijetila me kako silazim niz stepenice točno kad je postavljala vodu za čaj. Na tren sam se zapitao odakle Bernard pribavlja tu svu hranu, budući da je hrana jedna od rijetkih iznimaka kad je stvaranje magijom u pitanju. Odlučio sam držati se toga da ustvari nije u potpunosti izoliran iz civilizacije jer je negdje ipak to sve morao kupiti.
- Dobro jutro, Starz!- rekla je zvonkim glasom i sjela dok voda za čaj prokuha.- Kako si?
Slegnuo sam ramenima i sjeo na stolicu.- Ah, dobro sam valjda.
Nisam htio odmah odati što sam dobio od Bernarda. Nisam htio bezbroj puta ponavljati istu priču pa sam odlučio pričekati da se svi okupe na doručku. Na tren sam pomislio na nacrte na krevetu. Lagano sam ih prekrio pokrivačem kako ih nitko ne bi pronašao. U tom trenutku sam se zapitao je li moguće da ih više neće biti kad se vratim gore. Na kraju krajeva... Anonimac je neopaženo ušao i u naše bivše sklonište u predgrađu Londona.
Malo smo se zapričali o neobaveznim stvarima kao što je vrijeme. Naime, snijeg je napokon prestao padati. Bilo ga je barem 70 centimetara. A uskoro su i ostali počeli pristizati dolje. Uvelike mi je laknulo kad se Bernard živ i zdrav spustio stubištem jer sam još od jučer bio u strahu da sam mu previše otkrio. Očito pametni Anonimac ne može svugdje prostrijeti svoje uši!
Svi su prionuli na doručak bez previše razgovora. Bila je to jedna od glavnih karakteristika ovog vremena. Svi su jako malo razgovarali. Jednostavno, ponestalo je tema jer- uzet ćemo za primjer ove ljude s kojima sam bio- svi su provodili vrijeme zajedno i nije bilo ničeg što je netko doživio, a da drugi to nisu vidjeli, a i nije baš da se na planini prekrivenoj snijegom može nešto previše zanimljivo dogoditi. Ja sam zapravo bio jedini koji je imao nešto na umu što drugi nisu znali, no ni s tim se neću moći još dugo hvaliti. Vrijeme je da im svima kažem. Zapravo, kad bolje razmislim... Još samo Penny i Damian ne znaju za moj naum, budući da sam s Maxom i Chadom i smišljao plan kako sve obznaniti Bernardu.
- Volio bih nešto podijeliti s vama.- izabrao sam to kao sredstvo privlačenja pažnje jer, iskreno, nisam htio zakuckati nožem prekrivenim pekmezom o šalicu. Bio je to glavni holivudski klišej.
Svi su podigli pogled prema meni. Bernard je čvrsto u ruci stisnuo bijelu šalicu s vrućim čajem. Imao sam osjećaj da će porculan odletjeti na sve strane, ako je još malo jače stisne.
- Max, Chad i Bernard već znaju sve što im smijem reći, no mislim da je red da kažem i vama.- rekao sam pogledavši prvo Damiana pa Penny.
- Zvuči ozbiljno.- rekla je Penny i odložila kruh s namazom na tanjur. Prestrašeno je pogledala u Chada kao da se pitala što sam se to njemu povjerio, a Damianu i njoj nisam.
- Hmm. Pa zapravo i je dosta ozbiljno.- rekao sam i naslonio se na naslon prekriživši ruke na prsima.- I sami ste svjesni da se u zadnje vrijeme oko nas dogodilo bezbroj čudnih, užasnih stvari. Meni se dogodilo takvih stvari više, samo vam ne smijem ništa reći o njima. Jednostavno, zabranjeno mi je.
- Zabranjeno? Tko ti je zabranio?- upitala me Penny i položila ruku na moje rame.
Odmahnuo sam glavom.
- Ne. Kako ne razumijete? Ne mogu vam reći. Ne još. Jako sam blizu rješenju slagalice, no glavni dio s najvećom tajnom mi stalno nekako promiće. I... imam plan koji zahtijeva vašu podršku.- nekako mi se učinilo pravednim da tako sročim rečenicu, no slagali se oni sa mnom ili ne, učinit ću što sam naumio. Pa makar sam provaljivao u Azkaban!- Ja moram provaliti u Azkaban.
- Oh, ali to je nemoguće.- rekla je Penny, a zatim sumnjičavo pogledala prema Bernardu.
- Nije nemoguće.- rekao sam.
- Jadno dijete, toliko si toga pretrpio u zadnje vrijeme, buncaš...
- Ne buncam!- pobunio sam se.
- Penelope, dao sam mu nacrte. Ne moraš se pretvarati.- oglasio se Bernard preko puta stola. Svi pogledi su se odmah premjestili na njega.- Vjerujem u njegovu priču. Možda je malo lud, ali... Ne znam, uspio me uvjeriti.
- Dementori...- započela je Penny istom izlikom kao i Bernard sinoć.
- Su u ratu.- prekinuo sam je.- A zatvorenici nemaju čarobne štapiće.
Svi su na trenutak zašutjeli. Nitko više nije jeo osim Damiana. Odjednom, izraz lica mu se promijenio. Spustio je kruh na tanjur i, nalaktivši se na stol, pogledao me pogledom koji govorio da shvaća barem jedan dio od cijele priče koju sam pokušavao sakriti.
- Jedina osoba koju poznajemo tamo je Severus Snape!- uzviknuo je.- Kad si rekao da se oko nas dogodilo bezbroj čudnih, užasnih stvari... mislio si na Chanellino ubojstvo!
- Između ostalog.- rekao sam.- Ne mogu vam više ništa reći. Oprostite, ali to je za vašu dobrobit.
- Za našu dobrobit? Netko je stradao jer si mu rekao istinu?- ponovno mi se obratio Damian, a ona je ponovno poprimio onaj znalački izraz lica.
Samo sam ga gledao, nadajući se da ipak nije ništa shvatio. Barem ne još.
- Lizzie.- prošaptao je.
Penny se uhvatila za srce, a Max me zgrabio za rame.
- Je li to istina?- izderao se Max na mene.- Izložio si je opasnosti? Mrtva je zbog tebe?
- Ja... ne mogu. Ne smijem o tome s vama. Ne smijem.- rekao sam i ustao sa stolice.- Ja... Odlazim večeras.
- Ali ne možeš sam!- povikala je Penny.- Idem s tobom! I ti ideš, jel da, tata?
Bernard se zagrcnuo čajem. Bio je to podeblji muškarac sa sijedom kosom. Ne znam koliko bi nam mogao služiti protiv preostalih dementora, ali sigurno je bio jedina živuća osoba koja zna svaki hodnik u Azkabanu.
- Ja... Pa dobro. Ionako nisam ništa bolje isplanirao za večeras.- rekao je to kao da ga pozivamo u kino.
- I ja idem.- rekao je Damian. To me iznenadilo.
Cijelo vrijeme sam se bojao njegove reakcije na sve ovo, a sad je odlučio poći sa mnom!
- Ne, ne ideš! Moglo bi biti opasno.- rekla je Penny.
- Mama, Chanellina smrt je povezana s ovim.- rekao je, a zatim još dodao:- A i Lizzie mi je nekad davno bila prijateljica.
Malo me ubolo u srce to što sam imao osjećaj da Damian misli da je mogao imati iole slične osjećaje prema Chanell kao što sam ih ja imao, ali nisam ništa rekao.
- Mama, ja bi...- započeo je Chad.
- Ne, ne bi! Ne bi ti ništa!- povikala je Penny.- Pokušavate li vi svi meni izazvati živčani slom?
Chad je pokunjeno sjeo i pomalo prenasilno, u želji iskazivanja prkosa, prekrižio ruke na prsima.
Ja sam se okrenuo prema Maxu. I dalje je gledao u mene s istim onim razočaranim pogledom što sam dopustio da se Lizzie nešto dogodi. Kad bi to bilo moguće, i sam bih se tako gledao u ovom trenutku.
- Poći ću i ja.- rekao je Max, ali morao sam primijetiti da nije bio onako entuzijastičan kao što je bio jučer kad smo pripremali plan nagovaranja Bernarda.
Post je objavljen 10.02.2012. u 16:17 sati.