Kao posle napornog dana, videla je samo udoban i ogroman krevet u hotelskoj sobi. Bez svesti i snage, bacila se ledjima, zatvorila oci i cula je samo tup zvuk, kad je on zatvorio vrata za sobom.
Jos uvek je osecala trepaje tela, a reci koje su joj iscrpele snagu su joj, kao indijanski bubanj, parale usi. Tek sada postaje svesna grca u stomaku, koji je odavno vec nepodnosljiv... Zakucan pogled u plafon, na njemu svetlucaju ponocna svetlost od ulicnih svetiljki, upravo prolazi tramvaj, cuje huk motora automobila, onda zagor i smeh srecnih ljudi u obliznjem kaficu.... ''Svi su nocas u ovom gradu srecni, osim mene'' - pomislila je ocajno !?
Kao da je osetila, jos jedan u nizu, snazan bol, i tajac... usnila je nesto leprsavo, nezno i lepo. Naglo se trgla, pogledala u plafon, svetlost treperi. San ili odbrambeni mehanizmi krhkog zenskog tela ? Sve je isto. Zasto je otisao ?
Nejasna ambijentalna muzika je ispunjavala svaki kutak sobe nekom smirenoscu, a otkucaji srca su slavili ritam bubnja. Kao da je do sada bila okovana ledom, svakog sekunda je sve vise osecala kako se bude njena cula... na usnama joj svez ukus vina, malo nejasan ukus njegovih usana, u tragovima oseca toplinu njegovog tela, miris parfema izvlaci iz memorije i na kraju se ne moze setiti njegovog lika. Da li je stvarno bio ovde ? Da li je stvarno bilo orgazma, koji su joj um pomutili ?
Oseca nemoc, kao leptir kome su krila polomljena... uzdah joj vraca osecaj udobnog kreveta. Osecaj usamljenosti... vise ne place. Nema grca u grudima, ali se ne moze setiti kada se poslednji put smejala, onako od srca ? A jos danas je sve licilo na pesme Jesenjina....
Boje su isparile sa njim, draperije su sive a zidovi beli... povredjena je. Bez reci je ostala. Slike su se smenjivale a ona je lezala, smirena i opustena. Misli su prestale da se roje... opet - negov ledeni pogled joj se urezao, grc u stomaku, treptaji se bude.
Molila je. Borila se. Zelja... a sutra je novi dan, samo bez njega.
Post je objavljen 29.01.2012. u 13:51 sati.