Dobila ja na poklon neku sliku, i sad kako da je stavim na zid.
Nemam čekić, ali imam teg od kilogram, nemam čavao, ali imam, ono što se zabode u zid, pa se u to stave čavli i postavi slika.
Popnem se na stolicu uzmem špenadle, zabodem ih u zid, i postavim ja lipo sliku.Dok dlan od dlan slika visi, malo krivo, ali visi.
Zvvvrrr susjed
Skačem sa stolice!
-To nije dobro budem ja.
-Hvala, ne treba, dobro je.
-A, ne dok sam ja tu da pomognem, nemoraš se bojat.
Što ću, pomirim se sa sudbinom.
-Donesi metar!
-Dodaj mi čekić iz torbe!
-Čavao, ne taj, onaj do njega.
Tres, bum, tras, bum.Jak ovaj beton u zgradi. Ne da se susjed. Tres, bum, ode prozorsko staklo.
-Uf, materinu, odkud tu staklo?
-Vjerovatno odkad su napravili zgradu.
-Ne ide, daj bušilicu.
-Imam bušilicu, ali nemam ono okruglo što se stavlja u nju, ustvari imam ali ne paše.
-Pojma ti nemaš, dodaj
-Daj sad opet metar
Zvvvrrr, zvvvrrr, trese se zgrada.
Poslije dva sata bušenja, mjerenja, pijenja kave, gemišta, poslije trčanja u dućan po neke drugačije čavle, po kupovanje nečeg bijelog da se rupe poklope kad se stavi slika da se ne vide.
Slika je napokon stajala na zidu, malo nakrivo, ali.
Ja sam bila mrtva umorna.
Susjed je veselo skočio sa stolice, i usput prevrnuo neku glupu vazu, koja mi i ne treba tu, i kaže:
-Eto vidiš kak sad izgleda, ništa bez muške ruke
Prošaputala sam zadnjom snagom
-Da, istina, ništa bez muške ruke.
Post je objavljen 01.11.2011. u 18:31 sati.