Pregled posta

Adresa bloga: https://blog.dnevnik.hr/matejuska

Marketing

Zašto, o zašto me je muž ostavijo

Ja san napisala toliko ozbijnih, produhovljenih i sofisticiranih tekstova od svjeckim problemiman, od aktualnin događanjima u Hrvackoj, od Kerumu srićinašoj, ali i dalje od nekih stalnih i manje stalnih čitatelja dobijan isti zahtjev - da ponovo objavin tužnu priču od tomen kako san bila neshvaćena u braku unatoč tomen šta san se izuzetno trudila i bila krajnje posvećena kućanskin posloviman. Pa evo je opet, jer ste vi to tražili benvas neozbijne


Zašto, o zašto me je muž ostavijo

Dok san bila u braku izluđivalo me što su moje suside s kojima san neko vrime pila kavu, imale običaj uz tu kavu nabrajat šta su sve očistile, oprale i opeglale taj dan.
Fasciniranoj, činilo mi se da ono šta jedna prosječna, pristojna 'rvacka domaćica obavi kroz jedno jutro, ja ne bi uspila ni u misec dana.

Da ne govorin kako nikad u sebi nisan uspila otkrit niti mrvu oduševljenja dotičnim kućanskin operacijama. Iako san osjećala da nešto samnom definitivno nije u redu jer su mi ti poslovi bili dosadni dozlaboga, ja san se ipak potrudila uvatit ritam, čak san i kolače, koje ne volin ni jist ni pravit, počela peć.

Nakon svakog malo kompliciranijeg kulinarskog zahvata moja bi kužina izgledala ka da ju je pomeja tsunami. Brašna bi bilo po podu, po zidovima, po susjednin kućama, po meni, po svemu. Ukratko, kužina mi je izgledala ka da bi je tribalo podhitno stavit na listu područja od posebne državne skrbi.

Jeanput sam ispekla i tortu. Jesan, majkemi. Kad sam je izvadila iz pećnice, izgledala je ka greškom prepečeni smotuljak marihuane. Nije se DIGLA.
Rekli su mi da je to do jaja. Ja san se pitala kako čovik tj. žena more znat, kad kupuje jaja, jel' su to ona šta se dižu, il ona šta se ne dižu i zajebu ti tortu?
Muž je bija samo jeanput smenon na pazaru, i nikad više. Jer san čovika šta prodaje jaja pitala da jel' mu se ta njegova jaja dižu.

O peglanju da ne pričan. Kako ispeglat lancun veličine hajdukovog stadiona bez da završiš na psihijatriji? Kako god da okreneš, na kraju shvatiš da gaziš po tom lancunu, dok ga peglaš. Onda ostanu fleke od nogu, pa ga moraš ponovo prat.

Sanjarila san često o nekom..štajaznan, bageru koji bi lipo proša priko takvog lancuna i sve rješija jednim đirom naprid-nazad.

A uostalom, pošto je peglanje užasno dosadno, imala san se običaj zamislit dok peglan, odlutat u mašti u neki sritniji svit di se lancuni peglaju sami, ili još bolje, di se uopće ne peglaju. Ma, di uopće nema lancuna..

Kad bi se tako zamislila, došla bi mi potriba naslonit se, ka šta je naslonjen oni Mislilac od onoga kipara Houdinija. Ili Rodinija, zaboravila san. Lako je njemu bilo mislit, kad se naslonija na kolino. Ali ja san se bila naslonila na peglu. Bolilo je, mogu van reć.
Poslin toga san prestala. Ne naslanjat se na peglu, nego mislit. A od pegle san se nekako distancirala, jer se na nju nemoš oslonit.

Šta se tiče pranja robe, muž mi je ima od svakog para čarapa samo po jedan komad. Druga čarapa bi uvik negdi misterijozno nestala, pa san pokušavala sparivat čarape sličnih boja, recimo tamnoplave sa crnima, al' muž mi je bija težak tip i perfekcionista, to mu se nije baš sviđalo.

Smetalo mu je ako čarape nisu iste boje, smetalo mu je šta san mu materi rekla da je stara zločesta kokošetina, smetalo mu je šta mi svaki ručak malkice zagori, šta sam mu sve bile košulje pretvorila u šareno rublje, šta san mu razbila nov novcati auto pogrešnon procjenom pri jednom zahtjevnijem parkiranju, šta bi se ponekad malo zapričala na telefon pa doša računćić od tisuću kuna, majketi, dokle ide muška sebičnost?!

Meni je ka plavuši uvik bija problem paralelno obavljat poslove, i povezat ih u jednu smislenu cjelinu.

Npr. ja peglam. Zazvoni telefon. Ostavin peglu, licem prema doli, naravno, odem do telefona. Pričam, čujem zvono na vratima. Rečem sugovorniku "ček", ostavim otvorenu slušalicu, odem i otvorim vrata.

Na vratima oni šta naplaćuje televiziju. Kažem mu "ček", odem do sobe po lovu. Upalim svitlo, žarulja napravi "cik" i rikne. Vratim se, platim čoviku, i odem u dućan po novu žarulju.

U dućanu vidin oni novoreklamirani detrđent za robu od "bijelog bjelje", kupin ga i vratin se sritna doma. Doduše, bez žarulje, ali sa novin detrđentom s kojin ću zadivit muža. I ne samo muža nego i sve suside jer će moje rublje bit od bjeljeg bijelije i od bijelog bjelje asti iruda ka da je ovo lako stavit u konparativ.

Oden odma do mašine stavit bilu robu prat. Al' ne mogu jer je u mašini škura roba od ujutro šta je nisan još prostrla jer san počela rano peglat da sve na vrime obavim. Malo san je bila zavrtila na prejaku tenperaturu pa je sad bila od škure škurija.

Izvadin škuru robu iznesen je na balkon da je prostren i tamo vidin dvi nebačene kese smeća. Ostavin robu uzmen kese jer prava domaćica zna odredit prioritete i odem bacit kese u kontejner.

Sretnen susidu i pozoven je na kavu. Stavin vodu za kavu al' zaboravin upalit plin jer skužin da mi u drugom kantunu stoji upaljena pegla i otvorena slušalica od telefona.

Uzmen slušalicu:
- Halo, ko je? -
Niko se ne javja.
- To neko zajebaje - kažen ja susidi šta čeka kavu, i poklopin.

Izgasin peglu, jer je vrime kuvanja ručka, bacin onu košulju sa progorenim rukavon, i otvorin frižider. Tila bi skuvat juvu, al nisan izvadila meso iz leda. Ništa, staviću meso da se odmrzava, taman dok popijen kavu, proćakulan malo, i tako.

Oden do špakera vidit jel' uskuvala voda za kavu. Nije.

- Viš, kad te ne ide, ne ide te - kažen ja susidi šta čeka kavu. Ona meni reče na to:

- Čula san da su šanse da ti voda za kavu uskuva puno veće ako upališ plin.

- A u kua, viš ti to, od pustoga posla po kući ne sitin se ni plin upalit.

Šta je bilo dalje, pogleajte u knjigi "Zašto, o zašto me je muž ostavijo?".



Post je objavljen 16.09.2011. u 11:18 sati.