Pregled posta

Kako sam se jebao s izdavačima

„Pa ti bi od prevoda mogao da živiš u Srbiji kao bubreg u loju“, reče mi Rade, kada je čuo kako Skandinavci pomažu prevode svojih knjiga.
„Da, ali ja od toga ne dobijem ništa.“
„Kako ništa?“, čudi se Rade.
„Jedini koji su mi isplatili sve što je došlo iz Skandinavije su iz jedne firme, koju Srbi smatraju izdajničkom i plaćeničkom.“
„Jebo te patak...“
„Da ti kažem kako sam prošao s V.B.Z.-om...“
Rade sluša i ne veruje. Zatim kaže:
„Ja bih ih ubio da su mene tako zajebali!“...

Skandinavske zemlje imaju uobičajenu politiku dotacija: po pravilu pokriju polovinu honorara prevodioca. Vrlo retko čitav iznos; potrefilo mi se dva puta da su – jednom zbog pisca drugi put zbog teme – pokrili čitav iznos honorara. Tek se tada ljudi pokažu u pravom svetlu, kada krenu da se otimaju oko para...

Dakle, Skandinavci daju lovu, ali za prevod. Ne pomažu štampanje i ne žele da imaju ništa s onim „difuznim“ troškovima koji se tako lako daju napumpati, i koje u našim izdavačkim kućama ili ne radi niko ili se rade preko kurca – volšebna „distribucija“, volšebni „advertajzing“, posebno korektura a posebno lektura (to najčešće ošljari urednik ili direktor a nekima to radi i tajnica) – dakle svi ti troškovi koji, kada se popunjavaju formulari, odjednom postanu važni. Puta dva. Ako kapne lova, da nam ostane. Znaju to i naivni Nordijci, nisu naivni, pa u to ne žele da se petljaju. Operisani od korupcije, prevolinijski orijentisani kako ih je Bog stvorio, oni veruju da će pare koje uplate izdavaču – jer izdavač konkuriše – posle pošteno i „transparentno“ da legnu na račun prevodioca.

Jes' kurac.

Ceo taj postupak apliciranja zapravo prlja čoveka, tera ga da pristaje na kompromise i da sam sudeluje u korupciji, „za njegovo dobro“. Prevodiocima se nude koske a onda se od njih očekuje a budu zahvalni. I da ćute.

U poslednje dve godine, preveo sam 2 knjige za beogradski V.B.Z. Jednu dansku i jednu švedsku. Dansku je izabrao urednik, a švedsku sam predložio ja. Danska je knjiga tanka, knjižica je to, jedva 100 stranica, a švedska je debela, 364 stranice, premda teksta u stvari ima manje nego što obim nagoveštava, zbog preglednog rasporeda poglavlja.

Danci su odobrili polovinu evropskog honorara od 10.000 kruna, dakle 5000, što iznosi oko 600 evra. Urednik me je zamolio da se od tih para odreknem iznosa koji je plaćen za autorska prava. Budući da je, kao što rekoh, reč o knjižici, prava su bila bagatela od 200 evrića. Pristao sam.
Urednik je dodao kako eto „ipak treba misliti i na kvalitet“, vajkajući se da je VBZ kao mastodont i svaštar među nakladnicima i previše orijentiran na profit i kuvare i knjige za samopomoć. Ma okej, kaj bih ja tu oponiral, ali... tek posle se setim pitanja koje mi tada nije palo na pamet: „A zašto ja, frilanser i klošar među spisateljima da pomažem kvalitet i to sićom od siće?!“ Zašto ne pomaže urednik, ili već neko ko ima sigurnije prihode od mene?

No, reč je reč, dogovor je dogovor.
Knjiga je objavljena. I poslati su primerci u Dansku. Ali novac ne stiže.

A onda, jednog dana, telefon iz V.B.Z.-a. Menadžer, upravnik beogradske ćerke na telefonu.
„Čuj, Peđa, ti si naš heroj i ja sam tvoj agent hahaha“
„Hahaha“
„Čuj, mi smo ti uplatili 120 iljada, ali greškom, na dinarski račun; morali smo zbog fakture, ali nismo na vreme uradili Storno, jebiga, a inače smo švorc, nelikvidni smo, molim te da nam to vratiš. Ionako je to pre odbitka poreza, razumeš...“

Razumem. I odem u banku preko puta i vratim im 120 i kusur hiljada dinara. Oko tisuću evra. I više.

„Ti si lud“, veli mi Rade na to kada mu sve pripovedam u Zagrebu.

I ništa. Novac ne stiže. Danci su slali, onih 5000 kruna to jest 600 evrića, ali IBAN broj zajebava.

Dobro.

Švedska knjiga. Šveđani su odobrili 40.000 švedskih kruna. To je više od 4000 evrića, oko 440.ooo dinara. Kada se odbije porez od 21 i kusur, još uvek je više od 3000 evra.

To je honorar iz snova. „Prevelik za naše uvjete“. To što bi taj iznos trebalo da bude moja šestomesečna (još verovatnije godišnja) plata, ne zanima nikog osim – mene.

Došao sam u kancelariju jer mi je menadžer javio sms-om da je novac stigao. Kancelarija beogradskog Vebezea je na Novom Beogradu, na zaguljenom i zabitom mestu, u ulici Proleterske Saosećajnosti, u nekom soliteru, u zakupljenom stanu. Rašlje vam trebaju da pronađete objekat.
Ali, nađe se, uostalom bio sam već tamo.

Posle peripetija s interfonom (nikad se ne razumemo na interfonu, vrata se otvaraju u protivprirodnom smeru) popnem se ja nekako, ali menadžera nema na poslu.
Samo je saradnica za stolom, a u drugoj prostoriji je vozač, legendarni vozač.

Usput pitam za danske pare, i ne, nije stiglo zbog IBAN broja, koji zbunjuje Dance.

Telefonom razgovaram s menadžerom, koji još nije stigao na posao.
„Novac je stigao?!“, pitam radosno.
„Da.“
„I?“
„I sad je problem kako ćemo. Koji je dogovor s urednikom?“ To je onaj urednik koji je prešao u kolumniste-slobodnjake.
„Nismo napravili dogovor. Postojao je dogovor za Dance da vam dam onoliko koliko ste platili autorska prava...“
„Ovo je previše za tebe!“
„Ali to je moja polugodišnja plata.“
„Ali prodali smo samo 12 primeraka i napravili gubitak od dve i po hiljade evra!“
„Pa kakve to veze ima sa mnom?“
„To nisu moje pare.“
„Pa i nisu. Moje su.“
„Ja ću da pitam šefove u Zagrebu.“
„Dobro.“
„Dobro.“

I... ništa.

U međuvremenu, sredinom jula su mi struju isključili zbog neplaćenih računa. Nekako sam pozajmio i platio. Teško je bez struje na 37 stepeni. Ali bar sam očistio frižider, trebalo mu je; jedina dobra stvar od svega.
Danas sam dobio novu opomenu iz opštine, zbog nekih drugih dugova.

Još neki izdavači znaju da sam u frci, i kod njih stoje pare koje sam zaradio, ali boli ih kurac.

Jedan izdavač mi reče, malo prijateljski a više s upozorenjem:
„Crnkoviću, tebi uskoro više niko neće ništa da objavljuje. Znaš li ti ko je rekao 'ne sarađujte s njim?'... Nikome se bre ne isplati da tebi odu sve pare od Skandinavaca. Znaš li to koliki su troškovi štampe i korica i korekture?“

S jednim od retkih prijatelja u književnom svetu razgovaram o tome šta činiti. Osnovati neko udruženje koje može da objavljuje knjige bez mnogo paprilogije, pa da budem am sebi šef i urednik.
jebem sam sebe pa da pare ostanu u kući.
„Dobra ti je ideja da napraviš sam neku firmu. Pa budi sam sebi šef. Ako ti treba potpis, javi“, kaže Bane.

Idem u ilegalu. Kosovo i London. Presresti kamione s knjigama – zaplena! Očerupati direktore izdavačkih kuća na ulici. Oteti novčanike, mobitele. I oni imaju neku imovinu.

Jedan izdavač, inače politički korektan do jaja, pre mnogo godina, umesto da mi isplati novac koji mi duguje, sa suzama u očima mi je pričao o svom automobilu jer je imao saobraćajku u Mađarskoj.
„Znaš li ti koja je to muka, imati saobraćajku u inostranstvu?!“
Tada sam imao 60 kila, nosio sam trenerku koju sam vezivao kanapom, nisam imao ni kompjuter, već sam davio frenda iz gimnazije da kod njega tipkam dok je on na poslu. Bio sam na dnu.
Ne nisam znao. I nikada neću znati
„I nije ti palo na pamet da meni platiš, a pare su stigle?!“, pitao sam ga.
Belo me je pogledao i rekao:
„Ne!“, i dalje potresen zbog svog auta. A politički korektan, nenacionalista i nekadašnji novinar, sada opet novinar.

I – pa šta. Posle sam saznao da je taj tip falsifikovao moj potpis na dokumentu s kojim je dobio neku lovu iz Danske. To mu je poslednja lova koju je odande dobio. Zbog mene su ga stavili na crnu lsitu prevaranata.

Ali, treba učiniti još nešto. Išutirati bandu. Karati zadribande. Pljunuti žgadiju. Ne pristajati na bačene koske, već jebati mater.


Post je objavljen 13.08.2011. u 09:53 sati.