Hm, dobili smo like gumbić.
Daaaa.....ne znam točno kako bih ovo započela. Vrtila sam si čitav post u glavi na putu od Interspara doma, ali nekako je ispario kad sam sjela za komp, definitivnoj odluci kako ću opet nešto napisati unatoč.
Jedem dinju. Inače, mrzim dinju. Ali u 10 mjesecu sam bila u Tunisu (dobar tajming), tamo sam ju jela i iako mi je priuštila gadne probleme drugi dan, bila je savršena. Ova brazilska joj nije ni do koljena, ali za sad će poslužiti. Mislim da sam gladna. Ali sam i na dijeti. Pa ću nastaviti s dinjom.
Pokušala sam pisati blog u međuvremenu. Novi blog, drugi blog, drukčiji blog. Od njega sam očekivala da ću se rješiti onih stvari koje su me smetale ovdje- da ću opet biti anonimus, da se neću osjećati kao da nekome moram ispuniti neka očekivanja (što je bio prvenstveno moj problem, ali kaj sad), da nitko to neće ni čitati ni komentirati. Napisala sam jedan post. Jedan. Na taj jedan sam dobila komentar. Pa sam i odustala.
Zatim sam došla do zaključka, u jeku svega što se događalo, da nije dobro bježati od sebe. Ja sam ja, sada takva zato što sam jednom bila onakva. Nijekati i sramiti se onoga što ste bili je prilično glupo, a možda sam mnogo stvari, ali glupa nisam.
Zašto sam se vratila? Ne znam, možda je hir, a možda trajna odluka. Možda će ovo biti jedini post. Za sada- zato što je frendica s kojom sam satima telefonski vodila razgovore o ozbiljnim i krajnje neozbiljnim temama sada jako daleko- u Nizozemskoj, i nemam kome reći sve što mi je na pameti. Imam dečka, ali nije on tu da sluša baš sve što mi padne na pamet. Ako me prošla veza nečemu naučila, onda je to da precjenjujem ulogu dečka. A i danas sam ju okončala do kraja (tu staru vezu i sada prijateljstvo), bar na neko vrijeme.
Jasno mi je da sam konfuzna malo. Malo više.
Moj život je bio jako konfuzan zadnjih par godina.
Znate, bila sam zaručena. Kupovali smo stan, suočeni s činjenicom da moji jajnici možda neće raditi za godinu i pol, prije godinu dana smo odlučili imati dijete. Da je sve išlo po planu, sada bih bila trudna 5 mjeseci. Ali nisam. On me ostavio. On, koji je bio moj najbolji prijatelj i moja velika ljubav, samo me jednog dana, pod pritiskom svega što se događalo, prestao voljeti. Dugo se vremena nisam mogla naljutiti na njega. Jako dugo. Iako sam propustila zadnju šansu za stipendiju u Engleskoj, iako sam vjerovala da me voli, iako sam se gadno posvađala s mamom oko odluke da se udam, iako sam dva tjedna ležala na podu i plakala, iako sam te tri godine davala sve od sebe da pomognem i njemu i sebi, iako sam bila puna razumijevanja, iako sam i ja donijela tešku odluku i suočila se s drukčijim životom od onog koji sam zamišljala, iako sam zbog njegove neodlučnosti možda izgubila šansu za dijete i to nakon što sam ju prigrlila. Nisam se ljutila. Ostali smo u kontaktu, ostali smo jako dobri prijatelji. Jer to je on i bio, svo to vrijeme. Ali, kako sam zavoljela drugog i kako je vrijeme promicalo, počela sam se ljutiti. Počeo mi je ići na živce. A istovremeno sam ih počela miješati. Jedan mi je bio dečko jer ga volim, a drugi jer sam na njega navikla. I shvatila sam da naprosto to tako ne ide. I zato prekid. Želim se moći naljutiti na njega, želim moći psovati, nabrajati sve što nije valjalo, biti teatralna i dramiti, malo ga mrziti. Jer to je normalno. Jer tako normalni ljudi prekidaju. I onda, onda ću moći biti do kraja u redu. Možda ćemo i mi biti prijatelji.
U desetom mjesecu prošle godine mi je umro nećak. Dugo je bio bolestan od raka, od svojih 7 godina života, 4 je proveo u bolnicama. Mislim da još uvijek zbog toga nisam plakala. Zasuzim na spomen, ali da se to osvijestilo u meni- ne mogu reći da je. Svi su plakali. Svima je bilo teško. Ja sam samo rekla kako je grozno, slegnula ramenima i krenula dalje. Još uvijek se pitam da li sam grozna osoba bez suosjećanja. Ali tješim se da nisam. Jednostavno trenutno, uza sve ostalo, ne mogu plakati i za njega.
Ujak mi umire od raka prostate.
Mama ima rak dojke. Odnosno, imala ga je. Odnosno, ima ga. Odnosno, sad ima metastaze. Eh, da, sad plačem. I ne mogu puno pisati o tome jer što više razrađujem, to više plačem. Jer, žao mi je, mama je ono što imam čitav život, jedino što imam čitav život i kao osoba koja se inače ne nosi dobro sa smrtnošću ljudskih bića, ovo je jako preteška tema da bih o tome pisala. Sve što napravim je da ponovim mantru- sve će biti u redu- i krenem dalje. Nadam se, to je na kraju sve što nam preostaje.
Saznala sam da mi i biološki otac ima rak.
Sestrična (mama umrlog nećaka) je imala jaki moždani udar i otkad je on umro, nikako ne napreduje u oporavku.
Sestra mi je veliki hodajući problem.
Ona sestra koju nisam znala, a kojom sam u međuvremenu stupila u kontakt, je taj kontakt naprasno i prekinula.
Bojim se da ću rano dobiti rak dojke jer sam na piluli, i to velikim dozama, a djeteta neće biti još dugo.
Nemam novaca.
I nikako da napišem diplomski.
I nikako da nađem posao.
Samo jadikujem.
Nisam toliko mizerna.
Da, dobro, plačem. Ne mogu baš spavati. Konstantno imam noćne more. Znaju biti jako gadne.
Ali nisam toliko nesretna. Začuđujuće, nisam.
Zapravo sam dobro. I znam kako riješiti ono što me muči. Relativno. I znam kako se nositi s onim što ne mogu riješiti. Većinom. Znam naći male stvari koje te vesele. Veseli me pletenje. Naučila sam se plesti prije par dana i sada pletem dragom šal. Još uvijek tvrdim da je moj, ali budimo realni- njegov je. Vesele me gumeni bomboni.
Live at Apollo na BBC-u.
Serije koje pratim.
To što moj dečko ima potrebu voditi me na romantične večere, kupovati mi male poklone i kulturno se uzdizati samnom, uz tapšanje po glavi kad se podrignem.
Kolači koje radim.
Pomisao da ću naći posao i kupiti si nešto što mi je totalno nepotrebno.
Veseli statusi na fejsu.
Ulijetanje u kadar kada netko želi napraviti neku umjetničku fotografiju.
Dućani s namještajem.
Pijesak iz Sahare.
Vruće kupke.
Čaj.
Moja tetovaža.
Ružičasti šarafcigeri.
Call of duty MW2- mp s dečkom.
Svađanje oko pranja suđa i toga koji je film o Batmanu bolji.
Smijanje natjecateljima na Dori.
Lazanje.
Ljubljenje u tramvaju.
Goveđa juha.
Seks u rano jutro.
Nisam jednom bila na pragu samoubojstva. Jednom sam bila opasno blizu. To me naučilo činjenici da je život težak, gadan, okrutan i nekad naprosto zao. Ali da u svemu tome ima onoliko ljepote koliko je sam uneseš i koliko je sam odabereš vidjeti.
I na kraju, kada ste izmoreni i mislite da dalje ne ide, najčešće je dovoljno samo reći- dva tjedna ležanja na podu i plakanja je dosta. Sada je vrijeme da se ustaneš. I ustati se. Teško je, užasno teško. I ponekad mrzim to što se mogu ustati, ponekad stvarno želim da ne mogu. Ako se ne ustaneš, nećeš se više nikada niti naći dolje.
Ali jebemu sve, ja stvarno nisam osoba koja se predaje. Koliko ovdje patetično zvučala, stvarno nisam osoba od nepotrebne patetike.
Da li je to produkt loših filmova ili mene same ne znam, ali nekako sam uvjerena da kad prema tebi stupa vojska s punim kalašnjikovima, ako dovoljno brzo trčiš u cik-cak, neće te pogoditi. Pa trčim.
I okrećem leđa eksplozijama
Post je objavljen 06.02.2011. u 20:04 sati.