I pored najbolje volje, teško je shvatiti koji je to, k vragu, poriv (ili umni proliv) nagnao stotine miliona ljudi da kao tikve uzrastu duž fejsbuk bunjišta. Ako i prihvatimo da je sklonost ka komunikaciji sabijana u nama od kremanjonskih toljaga do huliganskih bejzbol palica, ipak mora postojati neka hipnotišuća moć što toliki narod tera da baš na ovoj globalnoj mrežnjači prelama svoj jasni ili zamućeni lik.
Prošlo je romantično doba kad je i staro i mlado hrlilo u cirkus Kolorado po svoju dozu uzbuđenja. Danas, kad je svako vlastiti hodač po žici (ili tetka na trapezu) iznad virtualnog ambisa, sve češće mučaljivost neverice ili uzdah šoka prilikom pada smenjuje potpuna ravnodušnost.
Dok je u početku bio namenjen studentariji da ugovara derneke i snošaje, te razmenjuje tračeve o profesorima i puškice pred ispit, nakon sedam kreposnih godina fejsbuk mutira u stecište za prezrele četobaše, koji krizne štabove svojih srednjih godina raspoređuju duž njegovih gudura dokazujući da bez staraca nema FB žmaraca.
Sve je (osim suštine) u statistici. Ženski orgazam (ma koliko se mi upinjali da curetku omogućimo "spuštanje niz podivljale brzake u krhkom kanuu") traje prosečno popišljivih par sekundi, a ni duša samrtnika, pre nego što prhne, ne batrga se duže. Tenk u gradskoj borbi popije granatu u roku od nekoliko minuta, svakog gosta nakon tri dana domaćin kušuje iz kuće, a opčinjenost fejsom vremenski varira, mada pametnoj glavi već posle par nedelja dosta toga biva jasnije.
Ipak, kao što svaki revnosni kupač prilikom ulaska u ledenu vodu, preventive radi, pedantno kvasi prepone, trlja srce i potiljak, tako neki red postoji i pre nego što se ugazi u ovaj komunikacijski brzak.
Nakon što ste u pristupne upitnike smestili svoje generalije, krivotvorili godine i bračno stanje, te priznali da ste bili đak generacije, ali zaboravili napomenuti bednu konkurenciju u večernjoj školi – došlo je vreme za odabir fotografije koja će dostojno predstaviti sveimućstvo vaše lepote. Ako uzmemo u obzir činjenicu da i najveći vizuelni baksuz (od kog okreću glavu još od babina) može, nakon tričavih par hiljada pokušaja, šarmirati objektiv za bar jedan podnošljiv snimak, trebalo bi da je ta stvar rešena.
Sad, kad je pojavnost ufrizirana, valja hrabro i odvažno prošetati virtualnim korzoom. Slika govori više od hiljadu reči, posebno ako je, kao sojina sačma, genetski modifikovana, ali svim opasnostima još nije zavaren trag. Uvek ćete živeti u strepnji da će neka zlobna duša, čiste pakosti radi, okačiti fotku baš iz perioda koji biste najradije zabašurili: kad ste imali ona kratere od bubuljica, spanđali se s pastorkom Sirana de Bežeraka ili bili oguljeni „na nularicu“ zbog vaški ili zapišavanja zgrade nastavnice tehničkog.
Inače, dnevno se na fejsbuk prilepi oko 14 miliona fotografija (i približno isto toliko isplaženih jezika). Klinke s naslovne strane, recimo, izuvaju sve ukućane ne bi li što više frotirskih čarapa nagurale pod brushalter, trće se agresivnije od Beti Bup, skaredno opkoračuju jastuke, urolane tepihe ili usisivače.
Novopečene majke pred aparat poturaju svoja umazana derišta, dive se načinu na koji se ova njare, uvijaju od grčeva ili pune pelene, ali ujedno i urbi et orbi poručuju zainteresovanim da im porodiljski staž (ako im je i dodao koju kilu) nije okrnjio lepotu. Uskoro, čim kmezoje sam nauči dopuzati do noše, i slike na majčinskim profilima postaće raznovrsnije.
S druge strane fronte, sredovečnice se retko ovekoveče s viljuškama zarivenim u krofne ili pod keceljama umazanim od zaprške. Iz naftalina se vade male, crne haljine; preko „tamnih bora, mračnih pećina“ padaju tri prsta debeli slojevi kineske šminke. Ali, godine činodejstvuju svoje, proviri tu i tamo neki vikler, otegli se podočnjak, ocrta trag klimakteričnog znoja ispod pazuha ili neretuširana plomba, što sve nije (da me ne uhvatite pogrešno) bez nekog šarma.
Muški su (kao i obično) još gori. Paunišu se, prave važni, a ispadnu jadni. Sve ovo ne važi za intelektualce, za koje svakako ništa ne važi, ali, dobro, ne možemo svi biti manekeni čak ni u suhomesnatoj industriji.
Da imam crljeni ferari, mogao bih još jedan zaraditi iznajmljujući ga tim mačovanima za pozir. Naoko su opušteni, dobuju prstima po haubi koja se presijava kao šimpanzina guza, bukte u licu uvlačeći stomak, ali negde, u dnu oka, čak i ako gvire kroz zatamnjene naočare – primeti se strepnja da će odnekud banuti pravi vlasnik sa svojim sikter gorilama, polomiti im foto-aparat (ili koske) i oterati ih od glamuroznog lima, koji im tako mnogo znači.
Neki, želeći da se podvuku pod svoju društvenu angažovanost, kače somalijska sirotišta, azile za zveri lutalice i nasukane delfine. Bude kod mnogih, kao nagoveštaj gospodstva u perverznosti, i erotskih snimaka gde lepe žene ne prolaze kroz grad, već se, u kožnim čizmama i s obaveznim kanapčetom oko gležnjeva, razvlače po stolicama, robusnijim domaćim životinjama, ili uglovima diskretno jebački zatamnjenih tavana. Uočljivo, nigde bilo kakvog prizora iz života običnih golja: nema traktora, kamara sena, veštačkog gnojiva, polja lucerke ili konoplje, kokošinjaca, fabričkih menzi,...Sve same ikebane, zvezdana nebesa, srcad – kurcad, kič dopisnice iz zemlje dembelije, koju fejsbuk, u stvari, i reinkarnira.
Oduvek su me na rub pameti dovodili reklamni slogani banaka, osiguravajućih udruga, pogrebnih butika i supermarketa kojim se zaklinju na prijateljstvo iz duše, dok nam protežu prste u džepovima. Neću reći da isto pravilo važi i za fejsbuk na kome vam je, osim ako niste endemski lakoverni, barem novčanik siguran, ali pojam prijateljstva je svakako bačen u mračnu komoru na ponovno razvijanje.
„U životu imaš pešest pravih prijatelja“, govorio je moj teča, „a ostali gledaju kako da ti izmuzu pare, zapišaju klozetsku dasku ili povale ženu.“ I pored takvih i sličnih naputaka, odjednom se nađete na brisanom fejs prostoru, gde, dok se okrenete oko svoje bregaste osovine, već imate više prijatelja nego vaša kasaba stanovnika, što je, priznaćete, nonsens.
U početku alavost za humanim prisabiranjem je nezajazna. Dovlačite sve i svja u ježevu kućicu, a pridošlice postaju kvas za dizanje vašeg ega (i još koječega). Jedna australijska firma, prokljuvivši to, trguje i dušama, pa ako vam je dvesta dolara višak, novih 1000 prijatelja svakako neće biti.
„Nigde nema toliko kurvi, narkomana i didžejeva, kao u Podgoricu“, žali se u nekom filmu Petar Božović. Na ovom virtualnom trgu po skalinama su načičkani zapravo svi: sam Ratko Mladić, primera radi, sa čak 43 profila gusla od Vijetnama do Surinama. Izvesni „Toto“ Rini, koji, zbog nekih sitnica, služi 12 doživotnih robija, ima više od 2.000 prijatelja koji mu ostavljaju čestitke za Božić i Paterice, glorifikuju njegove gangsterske manire i doturaju mu turpije.
Hvala velikom bogu (i sitnim džinima), ima i drugih strategija, nisu svi ti ljudi višak u vašem životu. Možete se povezati sa školskim, zatvorskim ili kasarnskim saborcima, zaboravljenim poznanicima, upoznati zanimljive osobenjake koji dobro pristaju vašoj orbiti dok uživate u njihovom izboru citata, neobične muzike, plodovima mašte koje kušate odmah nakon berbe, dok se još presipaju u sepete.
U košnici od informacija hvatate u letu razne činjenice o prijateljima. Svaka pojedinačno je, ruku na srce, beskorisna, ali celokupna tako stvorena tapiserija od čvorića podataka nije za odbaciti. Utiskujete se u tuđe živote, što godi vašem špijunskom genu, jer je poznato da smo svi poispadali iz Krcunovog rakijom polivenog šinjela.
Vremenom, ma koliko se činilo da voda nije doprla do grla, nerealni svet vam sveže vreće peska oko nogu. Prikujete se kraj ekrana kao Vo Koji Sedi i sve ređe se zapirate. Dok vam iz šuljeva svrdla korenje, mokrite isključivo u gusku, žena vam servira musaku u inbox, i vi se polako selite na platni spisak Nečastivom.
I dobro je ako vam tada napukne film, dojadi takav život (a i zvuk pakovanja iz spavaće sobe nije za zanemariti), pa, i bez znamenja na nebu (koje i niste videli ko zna od kad), krenete u seču fejsbuk knezova, jer čičikovski skupljeni anonimusi postaju krivi za sve.
Gre’ota je tražiti od ljudi da uvek budu duboki, jer nije svako bunar. Stvar je peteljke u ličnom kompasu šta će se, kao celomudreni credo, podeliti s drugima za dan koji nadolazi.
A tu bude svega, od filozofskih kontracepcija dostojnih Kjerkegora ili Žike Obretkovića, do ba(ha)nalnih inventara, gde saznajemo kakvu je ko imao stolicu, seksualnu soluciju ili noćnu poluciju. Fejsbuk je, zato, zamisliv kao proplanak gde se redovno na ispašu izvode goveda skrivenih želja, potreba, poriva i misli.
Ali, sve to ne pomaže onima koji, ma koliko se rakoljili u stolici, imaju više šansi da snesu jaje, nego neki smislen stav nad kojim bi braća statusari jodlovali od sreće.
Kome se u stvarnom životu stomak uvrće kad se neko pravi pametan, na FB-u nek očekuje pomahnitalu vrtešku u utrobi. Ali, zašto onda pogled uošte prevlačimo preko tih nakurcanih reči?
Naučnici to nazivaju ambient awareness (svest o ambijentu), koji je svojstven svima. To je osećaj kad se nalazimo umočeni u komunikaciju, fizički okruženi grozdovima ljudi.
Ni sa jednim od njih nemamo nekakvu konkretnu, a kamoli ozbiljnu, razmenu verbalne ili neverbalne vatre, ali pogledom ispod obrva i prekograničnim vidom prikupljamo informacije: govorljivost njihovog tela, pokreta kukova, kašljanje, trzaje udova, komentare, smejanje, čačkanje nosa ili zadnjica i slično. Jednostavno, nešto se dešava, mrdaju ljudi oko nas, migolje i postoje, i blizu su i daleko, zavisi kako ko voli.
Upravo to nam daje osećaj sigurnosti, koji se vuče još iz vremena kad su naši preci (makar i već tad jeli zlatnim escajgom) živeli u čoporu.
Životi drugih, sa svim napuklinama, liticama i brežuljcima posebnosti nam se tako ocrtavaju na virtualnom dlanu.
Svako teoretisanje je izlišno u trenutku kad se i roditelji kače na fejsbuk ne bi li sprečili otuđenje rođene dece, a jedan pravoslavni sveštenik, koji je nakupio već 1000 prijatelja, tvrdi da su internet (i pilates, koji usput prakticira) dar od boga.
Listajući pogledom sva ta on-line žitija ljudi, u hipernavali slika koje se, kao žablji podbradak, naduvavaju površnim informacijama, jedino nismo sigurni postajemo li to pasivne voajerčine ili egzibicionisti koji „paradiraju privatnim životom na spektakularan audio–video–pisani način.“
I onda, uronjeni u kupku mehurića raznih informacija i poruka u kojoj se od nas traži ne samo prisustvo u interakciji, već i gotovost da munjevito, kao na mrtvoj straži, na nju odgovorimo, dospevamo do toga da, po Žan Fransoa Liotaru “nismo više u drami alijenacije već u ekstazi komunikacije”.
Mreža se grana oko nas, obavija nas svojim žilicama, isisava svaku tvar koja joj je potrebna, hiperrealnost postaje realnija od svake realnosti, i već smo u novom obliku komunikacijske šizofrenije kad nastaje „suviše velika blizina svega, nečista pomešanost svih stvari koje dodiruju, opkoljavaju, prodiru bez otpora.” I možemo, kao vrane od skeledžije, samo strahovati nazirući krajnosti takvog stanja.
Ko odbije ući u žrvanj komunikacije koja drobi i melje, biće žigosan kao poslednji Mohikanac, nesposoban da živi po novim pravilima po kojima će „svest biti kolektivna ili je neće biti“. Pojedinac će (p)ostati prešišana deonica evolucije, a iluzija o opstanku pojedinačne misli, kako to zapazi filozof Pierre Levy, „idiotizam u pravom smislu reči“.
Predrag Ž. Vajagić
E-novine
Post je objavljen 04.02.2011. u 08:35 sati.