AnaM u policiji, sabajle…
Zora… Sad očekujete romantično sunašce, vetar koji ćarlija, miris sećanja, tragove sna...
Nije bilo tako.
Jutro je osvanulo odvratno maglovito, hladno, zimsko, onako baš antipatično.
Vetra nije bilo, naravno, jer bi odneo maglu.
Zima je bila, jer neugodne stvari se uvek rade po groznom vremenu.
Dosta davljenja sa uvertirom.
Istekla mi dozvola vozačka. Setila se baš da nadje datum. Novi propisi stupili na snagu odmah posle dočeka Nove godine. Nije važno, sad ću ja to časkom da uradim.
Policija, i ja hrabro udjem zverajući gde je ona kutijica iz koje uzmeš broj, pa sedneš i čekaš.
Izgleda da je to prevazidjeno, šta ću, nauka napreduje. Stanem ti ja u red i brojim. Ispred mene osam ljudi (moraću na lotu da igram taj broj) I čekam... čekam... još uvek čekam...
Svi se okupili oko šaltera, a iza njega ženska glava telefonira. Ranije si mogao da gurneš glavu i da se prodereš, sad mala rupica, jedva okom da gvirneš...
Još uvek čekam, prolazi prvi sat, napredujem, sad je samo osam ispred mene, ali je dotična šalteruša se izgleda pomirila sa momkom, jer je počela da guguče na telefon...
Na istom šalteru primaju lične karte, pasoše, izdaju sretnicima te iste papiriče, slikaju... i mire se sa momkom.
Ovo ipak nije Rat i mir, pa da nastavim preskačući zgodice iz reda, kao, mladi su nevaspitani i raspušteni, matori samo zakeraju i guraju se, svako može da kaže da je trudan pa da ide preko reda, ako ne možeš da čekaš, a ti idi kući pa lezi...a bilo je i oštrijih, poslaću mejl gradionačelniku, lako je njima da nas zajeb... sa tolikim platama, u političare idu najnesposobniji zato nam tako i ide...
Kad se pomirila išlo je brže. Udjoh najzad i ja, već, posle tri sata čekanja.
Sedoh ja onako na ivicu stolice, da je nešto ne uvredim, pa da me vrati... Nije vredelo, odmah sam videla da sam nešto grešna, prvo sam izgrdjena kakvo mi je to prezime da pošten čovek ne može da ga napiše ( što jes, jes, tri puta sam morala da joj spelujem). Sa papirima sam joj doskočila, sve sam imala i kopije, i overe, ali slikanje...
Sedoh ja u neku komoricu, i sad će da me slika. Ja se malo onako nasmeših da ne budem kao kreten na slici, ali nije mi dala, nisam mogla ni kosu da popravim da ne leti po kancelariji, o ogledalu i da ne pričam. Ništa tešim se ja da i onako pričaju da su na dokumentima iz Srbije sve neke rugobe, pa što i ja da otskačem od ostalih... Očito nisam umela da sednem na stolicu, jer me je dva puta opomenula da sednem, verovatno sam bila previsoka za onu rupicu iza koje je digitalna kamera... I tad se seti onaj brljivko da je pozove te ti ona udari u plač... Šta da kažem, nagrdi me da nisam mirna jer sam valjda prsnula u smeh setivši se čarli Čaplina i njegovog slikanja...
Sve u svemu, vozim sad mesec dana na papirče... dok stigne dozvola, verovatno sa Sev pola kad toliko putuje. Inače, policaj koji me je zaustavio gleda ono papirče, gleda, pa pita gde mi je slika. Njega nisu još obavestili o novim dozvolama...
Kad sam izašla iz policije sunce nekako mutnjikavo, nije bilo srećno što me vidi, to može samo u pesmama, a zna se kakav sam ja pesnik, nego zima, pa počelo da propada negde tamo iza... valjda da spava, kao što spavaju i odgovorni za nove vozačke...
Post je objavljen 15.01.2011. u 17:44 sati.