Pregled posta

Adresa bloga: http://blog.dnevnik.hr/islam-muhammed

Marketing


Islam:

istina o islamu –pogled sa zapada 2 dio

globalni rast islama
za 40 godina europa će biti islamska...





Muhammed Resulullah


Muhammed kao okrutni ratnik i pljačkaš karavanâ

U Al-Qur’an-u se proklamativno priznaje Hebrejska ‘Biblija’, Tanah, odnosno spisi ‘Starog Zaveta’ kao navodna Božija reč. Ako se priznaje ‘Stari Zavet’ za očekivati je da se priznaje i uvažava i esencijalni deo Tanaha – Dekalog, Deset Božijih Zapovesti koje je Gospod dao preko velikog proroka Mojsija. U tom istom Dekalogu stoje Zapovesti: 'Ne trebaš ubiti' (Ti nećes ubiti) i 'Ne trebaš ukrasti', Božije Zapovesti koje je navodni Božiji poslanik Muhammed (E-E/ – Muhammad Abul Kasim ibn Abdalah, 570.-632. g. ne.), osnivač islama ('pokoravanja') duboko negirao i gazio. (A ako neko odbacuje svojim životom temeljne Božije Zapovesti, postavlja se izričito pitanje da li je on iole dostojan da prenosi Božiju reč? Bog nije iznad Svog Zakona, jer je On sam Zakon Života, pa to ne može biti ni jedan čovek. Iznad Božijeg Zakona se uzdiže onaj koji hoće biti Bog, koji daje sebi suvereničke prerogative Boga, kao što su na primer i osioni rimski pontifi radili.

Ako neko čini oružane krađe, pljačke, ko može da ga u tome hrabri, nadahnjuje i vodi? Da li Bog koji kaže "Ne ubij!" i "Ne ukradi!", ili Knez Tame kome ništa nije sveto? Ko je Muhammeda ohrabrivao da se upušta u ratničko-osvajačke i pogromaško-pljačkaske avanture? Nije li njegov hajdučko-bojovnički život repriza onog što je bilo u paganiziranom judaizmu: ubijalo je se, pljačkalo, zatiralo, a onda je se promulgaciono pozivalo na Boga, da On to navodno nalaze i traži, da je to "po Njegovoj volji"?! Kakva je razlika između Muhammedovog džihada, subverzivnog judaizma i krstaštva? – Muhammedovi bogovi koji su tražili da se slavi izmišljeni bog Allah (»Tebe, Allaha, Gospodara svetova, hvalimo, ... « ‘Kuran’, 1:1), vatrom Pakla su pretili onima koji se ne bi odazvali Muhammedovim bojovničkim poduhvatima: »Oni koji su izostali iza Allahova Poslanika veselili su se kod kuća svojih – mrsko im je bilo da se bore na Allahovom putu zalažući imetke svoje i živote svoje, i jedni drugima su govorili: "Ne krećite u boj po vrućini!" Reci: "Džehennemska vatra je još vrelija!" – kad bi oni samo znali!« (9:82)



Islamski prorok Muhammad
(570.-632. g.). Alexander Ross: ‘Pregled svih religija sveta’ (portret, 1683. g.)


Dobro je poznato, o čemu i hadisi i islamski teolozi govore, da je pseudoreformator, trgovac i bojovnik Muhammed nezasito harao i pustošio karavane koji su išli iz Mekke u Siriju i prolazili između obale Crvenog mora i Medine, gde je prebegao u leto 622. god. Zna se da je preduzeo veliki broj ekspanzivnih borbeno-pljačkaških pohoda (gazavat) na 'nevernike', koji su se kasnije prelili u pohode na Bizantiju. Zna se i kako se završava svaki pljačkaški pohod: brutalnom otimačinom i rasporenim utrobama, ubistvima. Za napljačkani plen 'mudri i milostivi' Allah takođe ima 'rešenje': »Pitaju te o plenu. Reci: 'Plen pripada Allahu i Poslaniku'.« (‘Kuran’, 8:1) – No, očigledno je da je se na kraju Allah ipak ‘odricao’ svoga dela plena (petine – cp.: 8:41) u korist nezasitog 'Poslanika'! – Plen je uvek bio presudni motivacini pokretač u razbojničkim i vojno-osvajačkim pohodima: »Allah vam obećava bogat plen koji ćete uzeti, a s ovim je požurio i ruke ljudi je od vas zadržao – da bi to bio poučan primer za vernike i da bi vam na pravi put ukazao.« (48:20; v.: 48.15) – »... A sledbenike Knjige /= Jevreje/, koji su ih pomagali, iz utvrda njihovih je izveo, i strah u srca njihovo ulio, pa ste jedne pobili, a druge kao sužnje uzeli, i dao vam je da nasledite zemlje njihove, i domove njihove, i bogatstva njihova, i zemlju kojom ranije niste hodali; Allah sve može.« (33:26-27) – Nekada se čoveku put kojim ide čini i predstavlja lepim i pravim, no on vodi u Pakao, pogotovo ako njime idu mnogi koji žive samo za ovaj svet i njegova blaga, koji cilju podređuju sredstva da se do njega dođe.

Oko podele opljačkanog plena lako je dolazilo do zavade među samim Muhammedovim jurišnicima: »Kada je Allah podario njegovom poslaniku sve što je posedovalo pleme Havazin, kao plen, on poče to da deli ljudima iz Kurajš plemena, čak i po sto kamila svakom, na šta neki ljudi iz Ansari plemena rekoše Allahovom poslaniku: "Neka Allah oprosti svome poslaniku! On daje Kurajšima zaboravljajući nas, iako sa naših mačeva još kaplje krv /nevernika/." /.../ Allahov poslanik odgovori: "Ja dajem takvim ljudima jer su oni još uvek blizu vremena neverstva".« (Sahih al-Buhari, IV, 375; cp.: 'Kuran', 8. 26) Dakle, pridobijanje plena (koji nije padao s neba već dolazio preko mača koji je prolivao tuđu krv) i vezivanje sledbenika preko njega, bila je i očigledna svrha borbenog pohoda; vera i širenje 'prave' vere od početka je bila samo proklamaciono-zavodnički paravan. Rane muhammedance je zanimao samo plen: novac, tovari blaga, roblje, žene ... I samo borbenim muslimanima Muhammed obećava svoj 'raj' (4:95), ne i onima koji su se ustručavali da isukuju svoje mačeve nad svojim bližnjima. – Onaj ko hoće videti može videti da su savremeni mrežni teroristi iz islamskih redova (uveliko suprostavljeni državnom terorizmu Izraela i Judeo-Amerike) zapravo najverniji sledbenici Muhammeda kome nimalo strano nije bilo da traži i oružano obračunavanje sa ‘nevernicima’. Muhammed, koji je imao i velike državničke ambicije, nije poznavao toleranciju prema neistomišljenicima i oponentima. Sve, koji nisu mislili kao on, slao je u ‘večni pakao’ i pozivao privrženike na nemilosrdno obračunavanje sa njima: »... Ubijajte mnogobošce gde god ih nađete, zarobljavajte ih, opsedajte i na svakom prolazu dočekajte.« (‘Kuran’, 9:5) – »Ako se licemeri, i oni čija su srca bolesna, i oni koji po Medini šire laži, ne okane toga, mi ćemo ti vlast nad njima prepustiti, i oni će samo kratko vreme kao susedi tvoji u njoj ostati, - prokleti neka su! Gde god da se nađu, neka budu uhvaćeni i ubijeni prema Allahovom zakonu koji je vredeo za one koji su bili i nestali! A ti nećeš u Allahovu zakonu izmene naći.« (33:60-62)

Mnogi ajeti Al-Qur’an-a govore o Muhammedovim pljačkama i plenidbama (8:1, 33:5 ...) Tako hroničar Al-Tabari navodi i razlikuje 27 velikih pljačkaško-ratničkih pohoda na Muhammedovu inicijativu i 34 mala pohoda na inicijativu drugih lica, pohoda koji su bili u službi Muhammedovog državničkog, autoritarnog i obrtničkog prestiža. Muhammed nije napadao samo oružane snage suparničkih klanova, već i nenaoružane i miroljubive beduine, uzimao im ono što su sa teškom mukom stekli. Tako Muhammedovi bogovi ovome i njegovim jurišnicima ukazuju i prebacuju povodom jednog pohoda: »... Vi ste više voleli da vam padne šaka ona /skupina/ koja nije bila naoružana, ...« (8:7)

Da bi povećao svoju slavu među beduinskim plemenima, Muhammedu nije teško bilo ni i da stotinama kilometara izvan Medine preduzme neki vojni pohod. Tako je avgusta 626. godine, sa preko hiljadu jurišnika, preduzeo pohod na arapsku oazu Dumat al-Džandal, koja je na severu od Medine udaljena preko 600 kilometara. To je bila svojevrsna priprema za buduće udare na Bizantiju.

No kako Đavo ne miruje, to ni Muhammedu nije davao mira, neprestano je razgorevao njegovu slavoljubivost i srebroljubivost, a to se najbolje postiže preko mača. Već posle nekoliko meseci boravka u Medini, Muhammed je krenuo u pohod protiv karavana iz Mekke. Sami arapski hroničari izveštavaju da je 24. januara 624. godine bio organizovan prvi pljačkaški pohod protiv 'nevernika' Mekke. Pljačke su se pretvarale u bitke, ratničke bojeve sa mnoštvom mrtvih. A Muhammedov inspiratori, koji se ne osvrću na Božiju zapovest ‘Ne ubij!’ njegovim podanicama ‘utešno’ saopštavaju: »Vi njih niste ubijali nego Allah.« (8:17)

Nakon opsade Medine 627. godine, Muhammed kreće da uništi i poslednje jevrejsko pleme u gradu, pleme Banu Kurajza, koje nije želelo da prihvati 'poslanikovu opunomoćenost' i njegov ultimatum. Borbeni glasnik snaga iz Podnebesa je trazio od Jevreja da smesta pređu u njegovu novoustanovljenu sledbu, u protivnom čeka ih pogrom. Kada ih je porobio posle mesec dana opsade i morenja glađu i žeđu, pobio je oko 700 muskaraca, a žene i decu uzeo u ropstvo. – Jednu ženu iz harema, Jevrejku Zajnab, koja je pokušala da ga otruje, odmah je ubio. Razorivši zanatsku strukturu Grada, čiji nosioci su pre svega bili Jevreji, još više je potom ‘prinudio’ sebe i svoje sledbenike da do potrebnih robnih dobara dolaze pljačkama i bojevima.

Dok je pljačkaški grabio tuđa dobra, tuđu imovinu, umesto da je, kao trgovac, stiče poštenim trgovačkim obrtom, ne videći trnje i balvane u vlastitim očima, Muhammed, odnosno njegovi inspiratori iz Podnebesa, donosi sledeću rigoroznu kaznenu odredbu: »Kradljivcima i kradljivici o d s e c i t e ruke njihove; neka im to bude kazna za ono što su učinili i opomena od Allaha!« (‘Kuran’, 5:38) – Bog koji ne dopusta ubijanje i krađu, ne može ni da ubija niti da krade, niti od bilo koga drugog da traži to da čini. Ko čini zlo i opravdava zlo i podstiče na zlo, on je zločinac. I ukoliko se u činjenju zla poziva na Boga, Duha Mira, utoliko će teže i strašnije biti osuđen. Možemo se u svetlu retribucionih zakona zapitati: za zločine i pljačke, koji su dakako bili daleko od neke lične ili kolektivne odbrane i zaštite, za borbene pohode koje je Muhammed poduzeo i izvršio, šta je zaslužio: da mu se odseče ruka ili glava? Zlo koje je i sam obilato činio, pljačke i ubistva, kada bi njega lično pogodila, Muhammed je drakonski kažnjavao, što najbolje pokazuje koliki slepac i bezdušnik je bio. Kada su mu nekolicina došljaka muslimana u Medinu ubila čobanina i ukrali kamile, pošto ih je sustigla i uhvatila njegova potera, naredio je da im se odseku šake i stopala (dakle ne samo jedna ruka, kao što je sledilo lopovima!), da im se usijanim gvožđem oči žigošu, i da se do smrti ostave bez vode kraj Medine, na jedno stenovito mesto – Al-Harra (Al-Buhari, I, 234).

Koliko je se pred Presvetim Ocem Nebeskim duševno opteretio i zasenio zamišljavajući da je glasnik Svetla, te zavodeći silno ljudsko mnoštvo arapskog podneblja, čija fundamentalistička 'pobožnost' se svela na teatralno i uveliko javno i licemersko višekratno dnevno klanjanje, na prazne hadžiluku sa kojih se dolazi krvavih ruku, na žrtveno klanje nedužnih Božijih stvorenja iz životinjskog kraljevstva, na bešenje i kamenovanje nemoćnih žena ‘preljubnica’ vezanih u vreću, na klanjanje crnome kamenu u preuređenom paganskom svetilištu Mekke, dakle na najbedniji paganizam i idolopoklonizam.



Po šerijatskom zakonikiku žena preljubnica ili homoseksualka se kamenuje, vezana u vreću ili delimično zakopana u zemlju. (Preuzeto sa FaithFreedom.org) Predislamski Arapi su zakopavali živu žensku decu u pesak, kako bi ih na taj način eliminisali.

I šta je Muhammed postigao ubijajući i terajući jevrejski živalj koji je se uglavnom bavio trgovinom? Grad je ostajao bez zanatlija i bez ekonomske baze egzistencije, a to je Muhammeda i njegovu zaslepljenu svitu saradnika teralo da se još više upušta u pljačke karavana i u ratna osvajanja. Naravno, trebalo je nešto i brojnim ženama pruziti, koje su pre svega tražile da im obezbedi bolju odeću: »O Verovesniče, reci ženama svojim: "Ako želite život na ovome svetu i njegov sjaj, onda se odlučite, daću vam pristojnu otpremu i lepo ću vas otpustiti".« (33:28) Jedna nezasita čulnost povlači drugu čulnost, drugu propast. Apostol Jakov Pravednik, Isusov brat, u svojoj Poslanici ukazuje i poučava: »Otkuda ratovi i otkuda borbe među vama? Ne dolaze li od vasih naslada koje se bore u vasim udovima? Žudite – i nemate, ubijate i zavidite – i ne možete da postignete, borite se i vojujete; nemate zato što ne ištete /dobro/. Vi ištete i ne primate, zato što zlo ištete, - da u svojim slastima potrošite.« (4:1-3) – Nered u Muhammedovoj svesti i nezasita čulnost tražili su zadovoljenje u pljačkaško-osvajačkim pohodima. Naravno, taj nered Muhammed je video samo u drugome; samo protiv drugoga je se trebalo boriti, nikako i protiv vlastitih omamljujućih i pogubnih slabosti: »Kazna za one koji protiv Allaha i Poslanika Njegovog vojuju i koji nered na Zemlji čine jeste: da budu ubijeni, ili razapeti, ili da im se unakrst ruke i noge odseku, ili da se iz zemlje prognaju. To im je poniženje na ovome svetu, a na onome svetu čeka ih patnja velika, ...« (5:33) – Sav teror i sve pljačke, porobljavanja, silovanja, zlostavljanja koje je Muhammedova svita na Allahovom Putu sprovodila, Allah je zdušno blagosiljao: »A sledbenike Knjige, koji su ih pomagali, iz utvrda njihovih je izveo, i strah u srca njihova ulio, pa ste jedne pobili, a druge kao sužnje uzeli, i dao vam je da nasledite zemlje njihove, i domove njihove, i bogatstva njihova, i zemlju kojom pre niste hodali; Allah sve može.« (33:26) – Onima koji bi možda pali u pljačkaško-osvajačkim sukobima, ostali bez zemaljskog plena, obećavan je nebeski plen: bogata seksualno-gurmanska uživanja u raju. Tako su bojovnici, koji nisu razmišljali o spasenju svojih duša, uvek bili ‘na dobitku’.

Iako se u ‘Kuranu’ uči da »u veru nije dozvoljeno silom nagoniti« (2:256), 'poslanik' Muhammed je ipak prisiljavao i ucenjivao pojedince i plemena da prihvate njegov novoustanovljeni islamski kult (koji su tobože negovali i nekadašnji Božiji proroci i poslanici). On je u ime svoje i Allahove vere, učinio najstrašnije zločine. Kad zmije, poput anakonde ili pitona, uhvate i prožderu neki krupniji plen, one posle mesecima predatorski miruju; predator Muhammed nikada nije mirovao otkada je postao Allahov prorok: neprestano je rovario, pljačkao, silovao, zlostavljao, mučio, proganjao, ubijao, ratovao, ... Na mahove je možda i osećao da ga na sve to goni đavolska sila, ali teško obuzet njome, nije mogao i nije hteo da joj se suprostavi: on je verno zavodnički ispunjavao svoj dijabolički nalog, oduživao dug Satani koja mu je davala i obećavala moć, slavu i bogastvo.

Ničim izazvan druge ljude okrutno muči i zlostavlja samo onaj ko ima najdublji pakao u duši. Kada je radi otimačine napao Jevreje u Hajbaru, jednog od jevrejskih starešina mučio je do smrti kako bi mu ovaj otkrio gde je skriveno blago: »Prorok je dao naređenja Zubajru u vezi Kenana, govoreći, "Muči ga sve dok ne iskopaš ono što ima." – Tako da je Zubajr metnuo oganj na Kenanova prsa, uvrćući sa užarenim gvožđem, sve dok Kenan nije bio blizu smrti. Onda ga je Poslanik dao Maslamahu koji mu je odsekao glavu.« (Tabari, VIII, 122) – Muhammed neprestano govori o Paklu, pokazujući time da Pakao već ima u sebi, da se već u njemu muči njegova gordost, pakosnost, osvetoljubivost, ...

Ne samo da je Muhammed proganjao Jevreje u Arabiji (čime je stvorio determinističke korene i ta buduće sukobe semitskih naroda Jevreja i Arapa), već je to činio i sa hrišćanima. Tako je on episkopu hrišćana u Nedžranu – Abu Harisu, uputio sledeće ucenjivačko pismo, koje neodoljivo podseća na ton koji danas koriste kriminalci i reketaši: »Ovo je pismo od Muhammeda, Allahovog poslanika, bišopu Nedžrana. Veličam i slavim Gospodara Ibrahima, Ishaka i Jakuba, i sve vas pozivam da obožavamo Allaha, umesto da obožavamo njegova stvorenja. ... U slučaju da ne prihvatite moj poziv trebate plaćati džiziju islamskoj vladi, na osnovu koje će vaši životi i imovina biti bezbedni i osigurani. Ako odbijete snosićete ozbiljne posledice.« I Hrišćani Nedžrana su prihvatili da plaćaju danak Muhammedovoj vlasti, koja je na sve moguće načine nastojala da dođe do novca i plena. – Samo davanjem danka i glavarine pod islamskom vlašću skupine drugih vera su nekako mogle opstati: »Kada prođu sveti meseci, ubijajte mnogobošce gde god ih nađete, zarobljavajte ih, opsedajte i na svakom prolazu dočekujte! Pa ako se pokaju i budu molitvu obavljali i zekat davali, ostavite ih na miru, jer Allah zaista prašta i samilostan je.« (9:5) - »Borite se protiv onih kojima je data Knjiga, a koji ne vjeruju ni u Allaha ni u onaj svijet, ne smatraju zabranjenim ono što Allah i njegov Poslanik zabranjuju i ne ispovedaju istinsku veru – sve dok ne daju glavarinu poslušno i smerno.« (9:29) Začuđujuće je Muhammedovo slepilo, težina koprene koju mu je Mammon stavio pred oči, da je se on stalno pozivao na nekakvu Allahovu veru (koju je zloupotrebljavao za svoje niske ciljeve), a u srcu razmišljao samo o novcu i materijalnom bogaćenju, do koga je dolazio ne birajući mnogo sredstva za to. Taj ambis između misli ('srca'), reči i dela pokazuje da se čovek već nalazi u paklenom Ambisu.

Karavanske pljačke i borbena obračunavanja sa jevrejsko-'neverničkim' plemenima, Muhammeda i njegove sledbenike su vojno i ideološki pripremili za šira obračunavanja. 'Nevernik' je bio svaki onaj ko ne prihvata iskrivljen Muhammedov pogled na Boga, i nevernika je sledio mač: »Kada se u borbi s nevjernicima sretnete po šijama ih udarajte sve dok ih ne oslabite, a onda ih vežite, i posle, ili ih velikodušno sužanjstva oslobodite ili otkupninu zahtevajte, sve dok borba ne prestane. Tako učinite! Da Allah hoće, on bi im se osvetio, ali on želi da vas iskuša jedne pomoću drugih. On neće poništiti dela onih koji na Allahovu putu poginu.« (47:4) – »O vi /muslimani/ koji verujete! Borite se protiv onih nevernika koji su vam blizu, i neka u vama nađu grubost ...« (9:123) - U islamskom džihadu nestala je Crkva u Africi, velika Manihejska crkva koja je se prostirala čak do Kine (gde je i islam dopreo), monofisiti i nestorijanci su marginalizovani, mnogim hrišćanima Sirije je nametnut islam ... – Islam kao vera i ideologija se nije širio misionarsko-apostolskim putem, kao što je to bilo u ranome hrišćanstvu, već od prvog trena isključivo obmanom, pretnjom, nasiljem i mačem. Posle Muhammeda, san o utopiji zvanoj svetski halifat (hilafet), muslimanske vojske je ekspanzivno okrenuo prema Persiji i Bizantiji. Hrišćansku Siriju (638. g. ne.) i Palestinu su relativno lako zauzeli. U hrišćanski Egipat su ušli bez otpora, i spalili veliku Aleksandrijsku biblioteku. Osvajanje Persije su okončali do 652. g. ne. Kartaginu, središte severno-afričkih rimskih oblasti, zauzeli su 697. g. ne. Na Apeninskom poluostrvu muslimani su 711. g. ne. uništili državu Zapadnih Gota, i stvorili svoju državu sa sedištem u Kordovi, na čijem čelu se nalazi poseban halifa. Arabljanski halifa je inače najpre imao imperijalnu prestonicu u Mekki, zatim u Damasku (koji su zauzeli 635. g. ne.), pa u Bagdadu, nakon što su osvojili Persiju. Godine 717. i 718. ne. napali su i prestonicu Bizantije, Konstantinopol, ali su tek mnogo kasnije uspeli da osvoje. Kad su Arapi izgubili moć da mačem šire islam barjak su preuzeli Turci. Pred Beč su došli 1529. godine. Hronike beleže brojna turska zverstva koja su tada učinili: silovanje žena do smrti, rasporivanje trudnih žena i nabijanje 'neverničke' dece na kolac. Užasavajuće nabijanje na kolac, preuzeto od Persijanaca, Osmanlije su, inače', široko praktikovali, što pokazuje svu strahotu bezakonja i ludila koje donosi Muhammedova porobljivačka ideologija. Pred kraj XIX stoleća i u Prvom svetskom ratu Osmanlije i Mladoturci izvršili su strahovit genocid nad Jermenima. Da nije bilo Muhammeda i njegove džihad-ideologije, ti pogromi i mnoga osvajačka pustošenja, koja su donela bezbrojna zla, ne bi se ni desila. I danas na dalekom Istoku (Kina, Indija) muslimanski terorizam i separatizam buja i povlači mnoge krvave sukobe. I dan-danas u islamskom Bangladešu se susreće običaj da muslimani nakon molitvenog petka, hvataju prvog hindusa na kojeg naiđu, odvode ga u džamiju i tu brutalno prebijaju palicama. To li je religioznost koja Muhammedovim sledbenicima donosi "mir" i "ljubav" u srcu.



Prebijanje Vimal Pataka u Bangladešu. (Preuzeto sa FaithFreedom.org)

Iz Muhammedovog pustošnog života vidimo zašto mora da postoji i Konačni Sud, Strašni Sud. Jer na Zadnjem Sudu duša će odgovarati i za ono što je se desilo posle njenog zadnjeg utelovljenja, a što ima uzroke u ranijim utelovljenjima dotične duše. Tako će i Muhammed odgovarati pred Bogom za sve laži i zla koja su proizišla iz njegovog učenja. Naravno, odgovaraće i oni koji su slepo, ropski prihvatili i širili Muhammedove herese i obmane. Svako prema svome udelu u Zlu i Laži.

Zašto su mnogi verovali Muhammedu i zašto mu i danas (2009. g.) poklanjaju slepo poverenje kao ‘Božijem proroku’? Zato što gledaju samo na reči, ne i na (zakonska) dela, zato što nemaju meru istinitosti za reči i dela.

Muhammedov pustošni život jako dobro pokazuje u koje strahote vodi arijansko odbacivanje Hrista Isusa kao Gospoda i Boga. Oni koji se nisu potrudili da upoznaju Istinu i da žive Istinu i Milosrđe, njih je i Gospod morao ostaviti njihovim zabludama, da bi na gorkim plodovima slepačkog života osetili kuda vodi bezakonje i uzdizanje nad Bogom. Koja razliku u životu nalazimo kod najvećeg Božijeg Proroka, Isusa Hrista, za koga se kaže da je živeo ni »trsku stuč5nu n5 pr5l>mivši i žiž0k tinj0Xući n5 ug0sivši« ('Matej', 12:20), i Muhammeda koji je svoju sektu i svoju ekspanzivnu državu, suštu suprotnost od Božije Države, napravio na nepreglednom nasilju i krvoproliću!

Muhammedove laži danas slepački slede stotine miliona ljudi. Veliki deo njih zapravo nikada nije ni imao priliku da osim islama čuje neku drugu reč o Bogu.


Sudhajm i 'Janičarove uspomene' o Muhammedovom profetstvu

Pogledajmo jedan izvadak iz knjige 'Putovanja po svetoj zemlji' od Rudolfa Sudhajma (nemačkog pisca iz 14. stoleca). navodi na zaključak da je paganizirano i otpalo hrišćanstvo proizvelo i muhamedansku heresu: »Godine 620. Satana je među Saracene posejao heresu muhamedanstva i zato se Ismailovi potomci ne zovu vise Saraceni nego muhamedanci, po nekom proroku Muhammedu koji ih je zaveo. A da je Muhammed uspeo da na krivi put zavede Saracene kriv je neki duhovnik benediktinskog reda Sergije /Kalačedo/. Ovaj duhovnik /.../, da bi se osvetio rimskom papi, nasao je nekog arabljanskog neznalicu Muhameda i nagovorio ga da se izdaje za proroka. Da lakoverna masa poveruje novom proroku Sergije je glađu izvezbao jednog goluba koji bi svakog dana, kada bi se svetina okupljala oko Muhameda, doletao na njegovo desno rame i uhu kljunom tražio zrna žita koja bi Muhammed pre toga stavio. Tada bi duhovnik Sergije počeo svetu da priča kako je Muhamed Božiji prorok kome Bog šalje anđela u obliku goluba da mu saopsti Svoje želje i zapovesti. Ova lukava spletka /.../ prenela je po celom svetu glas o Muhamedu i sa svih strana su hrlili ljudi da ga vide i da mu se poklone.«

Golub je bio sveta životinja i u babilonskom kultu boginje Ištar, a i u predstavama Sergeja Kalačeda, autora ‘Tajne hronike’. Obracanja starih Slovena bogu Suvrogu, versko-preipremna pranja i klanjanja imaju interesantne sličnosti sa obraćanjima muslimana njihovom bogu Allahu.

U dva poljska rukopisa, prerade iz XVII stoleća susrećemo delo 'Janičaove uspomene ili Turska hronika'. Autor tu prenosi i predanje o Muhammedu koje je čuo kod jednog jermenskog patrijarha, dok je stanovao u Carigradu kraj Sulimonastira 1610. g. U dodatku na drugo poglavlje, u rukopisu J, se tako iznosi: »Ovaj/ patrijarh/ je pričao da postoji jedan monastir na jednoj gori u arapskoj zemlji svetoga Basilija, gde je otac ovoga Muhammeda bio monastirski podanik, i posluživao je onako kako mu je naređivano. S vremenom kako je Muhammed odrastao, već ga je zastupao u posluživanju i pasao je monastirske kamile. Šetajući se jedanput, starešina onoga monastira opazio je nad zaspalim Muhammedom nekakvu poveću senku, mada je dan bio vreo i bilo je sunce. Posmatrao je to čak nekoliko puta, i to ne više sam, već su i druga braća videla, smatrajući da je to imalo da bude nešto zlo, jer je u to vreme bio nikakav i šugave glave, čega i sada ima mnogo među Turcima. Doveli su ga do toga, obećavajući mu da ga oslobode monastirske službe kao i njegova oca, da im da pismenu potvrdu na sebe, da kasnije, ma u kakvoj sreći bio, neće propustiti da im čini dobročinstvo. Dopustio je Muhammed, ali kako nije umeo da piše, upitao je kako bi to trebalo da se uradi. Naredili su mu tada da zamoči celu ruku u mastilo, dobro i lepo napravljeno (koje tamo ne prave tako kao ovde), i da stavi na belu hartiju umesto privilegije, što on učini. - Mnogo tamošnjih ljudi tvrdi da taj pečat postoji sve dosad u riznici turskih careva, sačuvana kao Muhammedova svetinja i često se prepiru Jermeni i Grci. Jer Jermeni sebi pripisuju ovaj pečat, a oni (drugi) opet sebi, jer obe strane imaju sigurne dokaze. Grčki kaluđeri kalaguri ne daju nikakve dacije, a Jermeni ni na koji način ne pristaju da prodadu.
Muhamed je dakle kod Turaka veliki prorok i izaslanik božji i tako veruju da je bog u sedmom nebu na nekakvoj tablici davno bio označio, najpre da će stvoriti čoveka, zatim da će na svet poslati Isusa velikog proroka, zatim da je u poslednje vreme imao da pošalje Muhammeda svoga poslednjeg izaslanika. Kad vide Lucifer (kojega zovu Iblis), kojem je jedinom bilo slobodno da boravi u onim palatama sedmoga neba, ponesen zavišću, do kakvog je dostojanstva imao da dođe stvoreni čovek, dogovorivši se s nekim drugovima svojim, počeše se protiviti volji božjoj, zbog čega gospod bog rasrđen naredi anđelima da ga sa svima drugovima njegovim zbace s neba, odakle je sedam godina leteo do zemlje, a sedam godina ispod zemlje, a onda se sedam godina molio pod zemljom da bi mu bog dopustio da iziđe nad zemlju. Šta je potom radio ima o tome velika knjiga, u kojoj ima tako mnogo čudnih bajki, da se čovek mora smejati i čuditi kako mnogo uzimaju iz 'Svetoga Pisanija' za svoje bajke svoga ludačkoga Al-Kurana.«

Po islamskom predanju Muhammed je rano izgubio oca Abdullaha, jednog od deset sinova Abdul Muttaliba, a odgajao ga je stric Abu Taliba. Nedugo posle venčanja sa Aminom, kćerkom Vehabovom, Abdullah je se zaputio u Siriju sa jednim trgovačkim karavanom, ostavljajući u Mekki trudnu ženu. Mesec dana posle odlaska, zaostaje bolestan u Jatribu (Medini) i tu umire. Njegova sluškinja Umme Ejmanu postaje dojilja njegovom sinu, a ded Abdul Muttalib mu daje ime Muhammed. No navedeno jermensko predanje ukazuje nešto sasvim drugo: da je Muhammed dugo u mladosti živeo sa ocem (Abdullahom) u arapskom hrišćanskom monastiru i radio tu kao poslužitelj i pastir. To delom može objasniti Muhammedovu "upućenost" u neke domene hrišćanske misli.


Post je objavljen 10.01.2011. u 21:10 sati.