Zemljotres
Noć, tamna noć, Turci selo zapališe u ponoć, kaže stara pesma. E, nije bilo tako... Nešto pre dva sata, posle ponoći, kad pošten svet je uveliko po kafićima, nešto se zatreslo.
Kako ja ne spadam u takav svet, ja sam blaženo spavala, sve dok mi se knjiga nije zabila u glavu. Ko mi je kriv kad čitam debele knjige. Govorili su već da će me knjige doći glave, mislila sam da se to odnosi na „oduševljenje“ čitaoca moje stvaralačke mislije na ovom svetu.
Skočih ja na noge lagane, a luster, onaj fini,proizvodnja Meblo, iznad kreveta, se malko spustio, tek da me dočeka treskom po glavi. Gledam ja onaj luster, pa knjigu, a sa poda mi se smeška neka slika za koju sam bila sigurna da će izdržati sve peripetije, sama sam je stavila na zid...
Ljulja se sve ljulja, ja onako čkiljim i razmišljam da li je to u redu, ili sanjam...
Naravno, tu su sretstva informisanja, te ti ja otvorim TV, ne bukvalno, nemam ni glasa za pevanje, a parica još manje, a nemam ni nekog blisgog rodjaka domaćoj mafiji da me sponzoriše...
Na programu neko diše i uzdiše, prevrću očima, vrište, i pipaju se koje kuda. Tu sam otkrila da moj soliter i nema tako aktivne, seksi stanare, nego da gleda porniće u sitne sate...
Pogledam na interfon, sve je mirno, niko se nije uzbudio i istrčao golišav u parkić.
Ujutro su lepo objasnili, da su sve službe bile na mestu, da je sve funkcionisalo kako treba, naravno delili su i solomonske savete. Meni se najviše dopao za one iz solitera, koji stanuju na visokim spratovima... Nikako ne koristite lift, to može dovesti do tragedije, a stepenice prve stradaju, pa i da hoćete, ne možete da se poslužite njima. To je za mene viša matematika, pa odustadoh od razmišljanja kako napustiti zgradu, možda poleteti, ali koliko god sam mahala krilima, ne mrdnuh sa mesta...
Post je objavljen 03.11.2010. u 12:23 sati.