„Moj Ivan je najnežniji i najbolji sin na svetu“, kaže u ekskluzivnoj ispovesti za „Alo!“ Fanika Bogdanov, majka ozloglašenog Ivana Bogdanova, vođe zaigranih Delija koji su na genovskom stadionu lepo pokazali zašto su Srbi u poslednjih sto godina startovali 4 rata.
Zbog te zaista lepe statistike, tačnije u slavu njoj, Marole će, mada i po ćaletu i po kevi Hrvat, ovaj tekst da piše na srpskom jeziku da se svaki čovek koji ovo čita more lepo da uživi.
E pa kada smo to lepo rešili odma na startu, da se vratimo na matoru Faniku Bogdanov i njene reči izreknute u napadu klasične ispovesti. Fanika kaže da je „njen Ivan najbolji i najnežniji sin na svetu“, pa kad to Fanika pripoveda, kako mi koji ga ipak mnogo slabije poznamo od keve, a sem toga smo i Hrvati, moremo da proturečimo.
Lepo, ne moremo, jer Fanika svaki dan na Dedinju provodi vreme sa sinom, čak i mnogo više nego bi volela. Jebiga, ne znam jel' vam poznato, al' Ivan je jedan od 7 milijuna nezaposlenih Srba. Ali kao i svakom pravom patrioti, domoljubu i mrzitelju šiptara, nestašica love ne predstavlja mu nikakav problem da se otisne do Đenove i da tamo teško radi za dobrobit sebe i srpskog fudbala. Stoga nećemo da iziskujemo da njen sin nije najbolji i najnežniji na svetu kako bi naprosto mogli na prvu da pomislimo kada smo ga videli da se onako veša po ogradama Luiđija Ferarisa. Ali zato ćemo lepo da istaknemo da je njen sin Ivan Bogdanov, glupa i u razvoju zaostala ličnost, koja one tople oktobarske đenovske večeri maskira glavurdu u debelu vunenu kačketu, a obuće majicu kratkih rukava i pokaže debele (neko će da kaže nabildane) mišice i pesnice po kojima bi i slepi deda s Ade Ciganlije bez po muke mogao da uoči nekakve crtkarije, brojeve i štatijaznam šta sve ne vezano za bitku iz 14. stoljeća u kojoj su Srbi više stradali negoliće to da se dogodi nakon šta zasedne disciplinska komisija Uefe. Pa se naš Ivan – rukama i tetovažama - nakon onog svog vešanja po Luiđiju Ferarisu lepo skloneo u navijački autobus zadovoljno misleći da je baš lepo s onom svojom fantomskom kačketom zajebo celi svet sa svojim identitom kad li malkice docnije italijanski karabinjeri posložiše, prvo celu situaciju sebi u mozgu, a potom i sve Srbe jednoga po jednoga, pa im skinu majice, pa tako skinu i Ivanu i vide njegove pažljivo uzgojene tetovaže.
-U jesan budala – klepne se Ivan onom sopstvenom debelom tetoviranom ručerdom po sopstvenoj budalostoj glavurdi, kada svati da mu je plan pao s ograde Luiđi Feraris stadiona u pizdu lepe materine, a on gore dok se vešao mislio da nijedna svetska milicija neće moći da razume o kome se radi na toj ogradi.
E jebiga Ivane, najebo ti – promislio je onda o samome sebi, a posle će isto tako po mnogim internetskim portalima ustaše zadovoljno promišljati tekstove kako da ga ponizu, pa će jedan tako i da napiše „Moj Ivane, pobratime mio, na ogradi jesi bio, ali s nje si se strmopizdio, iako ne zato šta si pio!“
I tu moramo da istaknemo da je keva Fanika (mada neozbiljnog imena) u pravu sto odsto. Pa poslušajmo šta je takođe izjavila za „Alo“.
- Mislim da je on dobar čovek za sve osim za sebe. Vrlo mi je teško zbog svega, razumite me - kazala je Fanika i bila naprosto u pravu.
Budalasti Ivan je kako smo već saopćili, zamaskirao sopstvenu glavurdu, ali ne i ruke koje su ga identifikovale italijanskoj miliciji. Ali jebiga, kako kaže keva Fanika, on je dobar čovek za sve osim za sebe. Mogao je Ivan i sebe da zamaškariše, ali nije jer je tako olakšao organima reda, koji su bili naprosto oduševljeni njegovom glupošću, pa nisu morali dugo da ga traže. Dok su mu stavljali lisice, lepo su mu se i zahvalili šta nisu morali da dejstvuju prekovremeno. Karabinjer Francesco verovatno mu je lepo rekao na privođenju:
-Ivan, dobar si ti momak, ali eto, desi se, cazzo.
Dobar za sve, osim za sebe. Da vas potpuno ubedim u reči keve Fanike, citirat ću i jednu komšinicu koja je takođe dala izjavu za Alo:
-Znam ga otkad je prohodao, uvek je bio dobro dete. Ne znam šta se dogodilo posle, njega je neko pokvario. Pamtim da nikad nije prošao pored mene da se ne javi i ne pita kako sam.
Jebiga, rećićete sad, možda ga ni italijanska milicija nije uvatila, već je Ivan, onako lepo vaspitan od keve Fanike, kada je ugledao strašne karabinjere kako prolaze mimo njega, pozdravio ih sa Buon Đorno ili tako nešto, a ovi ni pet nišes kad su videli taku spodobu (jebiga s onakim izgledom upadao je u oči organima reda, rekao je drugi komšija u istom tom članku u Alu) upao im prvo u oči, a posle i u ženski zatvor Marasi.
Još će ga sad tamo i da siluju. Kakva zaista nesrećna priča o Ivanu Bogdanovu, srpskom nacionalistu, koji uopše nije Srbin, nego Bugarin. Nije dosta šta je dobar i nežan prema svima sem prema sebi, pa ponovo ne more da se zaposli, već mora da ode tamo daleko u inostanstvo pa da pokaže celom svetu (kojemu se pritom zaista lepo javio, a ne kao svi mi koje niko na celom svetu ne uoči kada dođemo na stadion) da je on sposoban za rad, jer ume da dobro i nežno radi i izrađuje s rukama (posebice s kleštima, tupim alatom, hladnim oružjem i vrućom pirotehnikom) mada one upadaju u oči organima reda, a često posle upadnu i u zatvor, a ne raznim poslodavcima kojima su namenjene.
Ali i nakon te zaista lepo odrađene predstave, mnogo lepše od onih šta igraju po srpskim pozorištima, od posla opet ništa. Jebiga okrutan je ponekad svet i njegovi zakoni, ali nadamo se da će pravda naposletku ipak da pobedi i prekrije sve ono loše šta se događalo vruće oktobarske noći na Luiđiju Ferarisu. Baš kao što je Ivan prekrio svoju glavu.
Post je objavljen 15.10.2010. u 15:47 sati.