Dobrodošli. Još jedan post u nizu mojih dugih, večinom depresivnih i tužnih postova. Na prvi pogled no s druge strane ipak samo realni. Nekada previše emotivni...
Još uvijek se vračam na blog. Imam facebook kao i svi ( gotovo svi), imam msn i možda sam odavno trebao oudstati od bloga budući da pišem blogove od 16te godine. Il je to bila 15-ta :S Nije bitno. Dugo, jako dugo pišem postove.
Neki su me optuživali da želim pažnju, neki su mi govorilo da takav nisam uživo da je moj blog kao druga osoba. A ja sam odgovorio tek par godina kasnije.
Ono što često kažem...
Jesam li i dalje isti? ha?
Jesam li i dalje ja blacken the angel, isti onaj kojeg ste upoznali?
Postoje razlike, nije sve kao prije. Ali osoba koja sam bio, osoba sam i sada.
Depresija gotovo svakidašnja... Ako i nije, više je ne prepoznajem. Postala je previše normalni dio moje svakodnevnice.
Život je čudan dragi moji...
Vrijeme proleti, vi se mjenjate i teško je stati, reći e to sam ja. To ću biti do kraja.
Jer takvi stavovi u svijetu punom raznih opcija gotovo da s slobodom mogu reći su banalni.
Nemaju temelj. Ne možemo biti zauvijek isti. Promjene su nužne i normalne.
Gotovo 7 mjeseci je prošlo od prekida s Hoti.
Dugo mi je trebalo da se oporavim. Dugo mi je trebalo da sebi kažem da tako mora biti i da idem dalje. Stekao sam u to vrijeme nove prijatelji, prijateljice, bio s par cura...
Vraćao bi se doma iz grada i mislio na druge... A ipak u snovima bi sretao nju. I sanjao sam ju, kvragu. Volio sam ju. Stvarno jesam.
7 jebenih mjeseci trebalo mi je da se smirim. Nisam mogao. Od cure do cure, tražio sam nešto da me zadrži. A kada bi se počeo vezati bježao sam od nje. Nisam htio da me itko voli, nit sam htio ikoga voljeti. Bilo me je strah, i dalje mi nije baš svejedno osjećati emocije koje osjetim...
Sada su se stvari polako posložile...
Imam divnu curu, imam posao, polako zarađujem novce koje trebam vratiti u banku..
Pa budem mogao nastaviti dalje... Ali to nije moj san. to nije ono što sam htio. Sjedim u uredu i čekam 3 sata popodne. Ne želim takav život.
Želim biti umjetnik. Želim se baviti glazbom ili pisanjem. Želim raditi ono što mi ide i za što sam stvoren. Moji snovi... Ovo su prvi moji snovi u životu da su samostalni.
Da ne računam na nešto uz nekoga, računam sam na sebe.
Ali moji snovi su obično glupi kao i ja, i nikada se ne ostvare. Budu napušteni i zaboravljeni, kao i ja.
Umoran sam od ljudi. Kuda god se krenem masa ljudi oko mene. Umoran sam od svakodnevnih problema s novcem, problemima drugih i svojih i obiteljskih.
Dosta mi je svega. Sve je polako pri vrhu praga tolerancije. Kada taj vrh pređe...
Bojim se što bi se moglo dogoditi.
Oči su mi umorne nekako.... Malo spavam.. Ruke jedva da i mičem, noge, tijelo.... Sve me boli..
Izmoren sam, psihički i fizički.
Razmišljam često na poslu...
Ljudi oko mene imaju 15-16 godina... Ja imam 21....
Zašto se ja ponašam kao i oni? Nije to ok... Nije ok koliko sam nezrel i koliko malo sam se uozbiljio od ostalih. Svi ljudi s kojima se družim... Zapravo su toliko neodgovorni i nezreli... Pogotovo stariji...
Pitam se onda... zar je to moja budućnost?
Stvarno, dosta mi je biti govno u ovom životu. Ako je moja budućnost ne imati nikoga i ništa za zauvijek i s 25-26 il 27 godina. Stvarno ne želim takav život... Dosadno.. jadno jako.
Više mi ništa nije bitno....
Gotovo ništa.
Kažu mi neki ljudi. Ja ću biti zauvijek uz tebe. Daj ne serite.
Ne da mi se ni praviti da vam vjerujem. Nećete.
Kaže mi netko svako malo, moj prijatelj.
Nisam ti ja prijatelj. Prijatelju je stalo, meni nije. Mene hladno boli kurac.
Izmučen sam... Ne mogu više...
Ne podnosim sebe... Ne podnosim svoj život...
Razlozi za sreću su ispred mene... Zašto se ja onda okrećem depresiji?
Nezahvalan sam? Nezadovoljan?
Imam super posao, divnu curu, kompjutor, internet, ekipu...
Ne znam... Imam materijalno gotovo sve što želim... Iako sam u lošem financijskom stanju.
Imam curu koja je divna dakle imam i emotivno sve što mi treba.
Koj to kurac u meni i dalje kopka...
Mrzim ljude koji govore bit će bolje. Kak znaš to jebem ti mater?
Mrzim ljude koji mi kažu trgni se. Zašto da se trgnem? tko me drži?
Pa trgnut sam, to me i deprimira.
Jebeš ljude koji se prave da je sve ok i sve gaze.
Jebeš ljude koji glume sebi i drugima da su neslomljivi.
JEBEŠ VAŠ KARATKER!!
Sere mi se od ljudi koji se prave kao da je život lijep a znaju dobro da nije.
Mrzim vas... Pronađite se slobodno u ovome. Prijatelji, prijateljice, sestre, braćo, poznanici. Jebe mi se.
Mrzim lagati, ne volim laži.
I ne želim lagati, muka mi je od ovog života, ovih ljudi. svega.
Jedino što bi volio je leči pored svoje cure, opustiti se cijeli jedan dan i zaboraviti da ovaj glupi svijet i ljudi u njemu postoje.
Post je objavljen 27.08.2010. u 16:59 sati.