Kažu, padaće noćas kiša, gotovo sa letom...
Ja ne volim ništa što pada... sa neba, mislim, na ono vodenasto, kiša, sneg, grad....
I da iskoristim zadnji lepi dan... krenem na Savu... više pored Save. Travica, sunašce, možda nešto i cvrkuće, ali ja ne čujem.Idem ja, pričam, smejem se, sve mi koze na broju. Obukla patike, malo, malo pa šutnem nešto nogom, mlataram onom tašnom, pogledavam gde ću na kavicu, baš mi je lijepo...
I... naravno, ne idem po stazama, nego svaki čas nešto šutnem u travi.
Ijaaaaoooo, kud šutnuh... Ono se izdiže iz trave, ogromno.... nešto sa širokom glavčugom, trouglastom, gleda me... poče da se pomjera... telo dugo sigurno kilometar, pa ima neke žute pegice, a migolji, onako klizavo, vlažno, uvija se, pravo na mene... a ja ne trepćem, samo gledam, ne pomjeram se.
Kad sam zaurlala, kao da me živu deru... sakupili se ljudi, neki mladići pobegli, drugi gledaju, ja vrištim....
Zmija.....
Post je objavljen 08.08.2010. u 12:44 sati.