Volim samoću.
Družim se s njom. Nitko ne sluša bolje ko što sluša samoća. Onaj dio-bušotina rupa u srcu mi se čine privlačnim.Pričam sama sa sobom,unutarnjom sobom.
Sviđa mi se to neznanje, gubljenje u višim dimenzijama, morbidnost koja odašilje neuronske bolesne signale u primitivnost vidljivih moždanih priviđenja.Jeste li ikada bili sami?. Sretno sami?. Pri tome ne mislim na status ljubavnih romansa…..
Unutrašnji dijalog. Negiranje bolesnih neurona ubija spoznaju o sebi samima.
Učinjena radost zbog nečega što možda i ne postoji.
Pomislim na ljubav koja možda nikad nije ni postojala. Ako osjećam bol, možda je to taj dio koji joj daje postojanost. Dajem joj pravo postojanja i gubim se u tome. Tjeram stanice razmišljanja daleko tamo, dovoljno daleko da ne bude prisutno u svijesti.
Dobro obavljena laž ili istina koja ne postoji u stvarnosti. Tako mi se čini, priviđa.
Pitam se da li lažeš ili samo dobro glumiš tu istinu?.. Nestvarna istina se gubi u vremenu i guši iluziju postanka.
Možda ste sanjar, ali bar sanjate.
Post je objavljen 01.07.2010. u 21:08 sati.