Marketing
Žute gaćice. Žuta šalica. Žuta olovka.
'Ispod nebeskog polutara u dolinama gde se mešaju slana i slatka rosa, raste ogromni otrovni vrganj i na njegovoj kapi, pretvarajući njegovu kužnu krv u slast, male jestive pečurke izvanrednog ukusa. Jeleni u tom kraju vole da obnove mušku snagu tako što pasu s otrovnog vrganja pečurku. Pri tome oni koji nisu dovoljno pažljivi zagrizu suviše duboko, zahvataju zajedno s pečurkom i vrganj i umiru otrovani.
Svake večeri kad poljubim svog dragog, ja pomislim: sasvim je prirodno da ću jednom ugristi suviše duboko.' (Milorad Pavić. Hazarski rečnik. Žuta knjiga. Hazarska polemika)
Morala sam biti smirena. A nisam mogla biti. Nikada.
Ponovno se zrcali ime na spravi koja vrišti,
javljam se jer je pristojno javiti se. Ipak, prva sam počela.
Ne volim kada mi netko govori tko sam;
još manje kada to čini
netko tko to ne zna.
Razgovori se ne nastavljaju svakih pola godine,
to je čisti small talk. Potegnu se i istine. Onda počinju uvrede.
Najgore je nekome govoriti nešto što ne želi čuti.
Iako kaže, istinu voli. Da... No, ne volimo li je svi
kada je ona puka deklaracija očiglednih stvari?
Ali što kada su teške istine? Što kada tražimo odgovor,
a bojimo se postaviti pravo pitanje
jer znamo da replika neće imponirati ničemu u nama?
U njegovom slučaju, možda malo srozati muškost. Još gore.
Biti sudac vlastitoga karaktera nezahvalno je.
Nasmijala sam se. Odlučila sam plesati. Danas şeytan šuti.
Upetljala kosu čudno. Uznojila ju čudno. Njiše se. Čudno.
Plesati je ponekad kao vođenje ljubavi sa samim sobom:
upališ svjetiljku, gledaš svoje pokrete u zrcalu.
Ponekad, učini se da zaostaju za tobom mikrosekundu.
I prestaneš zviždukati, a čuješ zvižduk i dalje.
Kao kada Ljubavnik zaspi. Vidim ga i dalje budnoga.
Slutim da sljedećega razgovora neće biti. Potrebe su ukinute.
Muškarac Koji Plače shvatio je da nema smisla.
Jer vidim Ljubavnika budnoga. Vidim ga budnoga kada spava.
Post je objavljen 22.06.2010. u 00:00 sati.