Danas sam sentimentalna. Sećam se davnih vremena, kako je to nekad bilo. A da je bilo bilo je
.
Moj prvi čas vožnje auta.
Cele noći od uzbudjenja nisam spavala. Sutra... sutra... sešću u kola, juriti cestama, drveće će u ludoj vožnji ličiti na ogradu, a ja sa vetrom u kosi u nekom kadilaku...
Na javi je bilo sasvim drugačije.
Obukla sam neku kožnu minicu da bude u skladu sa automobilom.
-Zar ti, ženska glavo, nemaš farmerke, prodra se, ne princ iz mog sna, nego neka gromada od čoveka, namrštenih obrva, još je nešto gundjao o damicama koje voze...
Na brzinu pokaza, kuplung, gas, kočnica, pomenu li neko kvačilo??? Nisam sigurna. Pritisni ovde, onde, sve sam ga lepo slušala, ali kola ni makac.
Kr...kr..kr...
Izadje on nešto da probrlja, i izjavi da se polazi iz druge brzine. Ništa mi to nije značilo.
Probam opet, pritisnem nogom neku motkicu, sve sam ga slušala, ne znam šta se desilo, ali noge mi se našle prekrštene ispod volana i nikako da ih provučem i pritisnem neku drugu motkicu. Lepo sam levom dala gas, i šta sad??
Poludeo je, urlao je da nikad nije tako nešto video, sigurno mu se nisu dopale moje cipelice. Najzad smo krenuli...uraaaaaaaa... ja vozim... kosa mi baš i ne viori, biciklista me pretekao, a li ja ponosno, kao da sam u Monci, vozim...
Sve je dobro prošlo dok opet on nije pogrešio, stalno je govorio da gledam u ogledalo, kao da tako nešto moraš reći ženskici. I kad je na jednoj krivini viknuo, ogledalo, ja sam uzela torbicu i počela da ga tražim. Izgleda da nije trebalo ispuštati volan iz ruke. Tras-bum, i kola su se zaustavila na nekom drvetu, ko li ga postavi tu na sred puta??
Jedva sam čekala sledeći čas.
Izgleda da sam prirodni talent za vožnju, jer unstruktori svaki put izvlače drvce ko će sa mnom na vožnju...
Post je objavljen 31.05.2010. u 08:37 sati.