Peti dan autobuščenja
Krenula ja da uplatim loto, i neke nagomilane račune, visoke kao da stanujem u dvorcu na moru. Preračunavam se u sebi da li da preskočim ovaj mesec struju, ili infostan, ili da uplatim kablovsku i udarim brigu na veselje.
U busu i nije neka gužva.
Razmišljam o kuverti koju držim u ruci. Znam da je unutra neki tiket. Otvoriću ga kod kuće uz kaficu. Znatiželja me razdire. Da li je tiket za neki stadion, ili premijeru, ili možda loto?? Videćemo, otvoriiću, pa mogao bi ispasti i neki post sutra...
Gleda me neki zgodan mladič, smeška se ljubazno. Gledam i ja njega, ali ne mogu nigde da ga strpam, ne sećam ga se. Neka devojka se muva oko mene, stalno se lepi na mene. Šta ima de se ona muva, da nije neka od onih što hoće svoju paradu ponosa. Ja se malo izmakoh, moja stanica i lagano skočih. Mora i da nije bilo baš lagano, više kao neki slon, jer mi otpade štikla.
Bus ode, a ja šepajući u poštu.
Red do vrata, i malo napolje. Očito su svi imali istu ideju kao ja. Posle čekanja ko zna koliko, toliko me bole noge da nemam snage ni na sat da pogledam, stigoh pred rajska vrata, pardon, pred šalter.
Činovnica se prodra na mene, pita hoću li burek sa mesom. Zbunih se, kakv burek, ovo je pošta. Narod se cereka iza mene. To je trebalo valjda da bude duhovito.
Ja u tašnu, ništa, nema novčanika, džepovi... nema ga.... Setih se ja onog mladića i devojke iz busa. Račune mi je ostavio, a moj ponos se srozao, pokunjeno izadjoh iz reda, još me izgrdiše što zadržavam.
Nastaviće se... vidim ja
Post je objavljen 12.05.2010. u 21:18 sati.