Četvrti dan autobuščenja
4 ujutro, magla…. nisko, da se o nju spotakneš. Sećam se tete koja je govorila da je zdravo bos po rosi ujutro šetati. Samo bi mi trebalo da sad prošetam ćelavim parkićem umesto rose zatekla bih tragove nekog cucka.
Krećem, samo prvi korak je težak, ostalih 60, ne koraka, kilometra, samo prolete.
Da mi se je samo jedan dan naspavati. Srkućem kafu, navlačim jaknu i jurim…stop, ne u garažu, na busss. Okret elegantno, kao nilski konj u zoru, dremljiva, u stilu ne diraj me, ujedam, budim se uvek u 9h bila u krevetu ili ne... i… juriš pešadija… eno ga bus, otićiće mi pred nosom…Potrčala sam za busom, šta me briga što je crveno, dozvolu su mi već uzeli.
Gde li se samo stvori policaj? Mora da je čučao iza nekih kola. Baš da vidim kako će da mi uzme dozvolu? Možda to i nije loše. Kad mi uzme pešačku dozvolu, vozačku su već uzeli, sigurno će da mi obezbede kola sa vozačem. Kad razmislim, dobro je ispalo.
Šipak, ovaj neće dozvolu za pešačenje, nego ni manje ni više 50evrića.
Paz` da ti ne dam, odakle mi tolike pare, i još u tašni, sve mi uzeli oni taksisti prva dva dana. Okrenem se i odem, on me pojuri, dere se i pišti kao da ga kolju, ali ja brža. Pucaću, viče. Hoćeš, kad bi smeo, odmah bi te u bajbok što si prekoračio ovlaščenja. Zabavno je biti pešak, onaj policaj odustao posle 50metara, ja mu se isplazila, a on preti rukom.
Nastaviće se… po svoj prilici…
Post je objavljen 11.05.2010. u 14:14 sati.