Vikend mi je prošao u tren oka. Jedan treptaj i prošao bi sat. Četrdeset i osam treptaja - dva dana.
Ruka mi je gotovo ozdravila, još me malo bolila, ali bila je uredu.
Ponedjeljak ujutro. Budilica zvoni već pet minuti, ali ne budi mi se. Povlačim pokrivač preko glave i nezadovoljno gunđam.
''Sophie.'' Tom sjeda na moj krevet. ''Sophie?''
Mrmljam nešto nerazgovjetno. ''Pusti me.''
''Diži se!'' iznenada je povikao narušivši mir i blagostanje jutra, upalio mi svjetlo, otvorio prozor i povukao pokrivače s mene.
''Aaaa! Ti nisi normalan!'' zaderala sam se, iznenada itekako budna i...spremna za ubijanje nekoga.
''Hoćeš se sada dići?'' upitao me stojeći prekriženih ruku kraj prozora puštajući leden zrak da uđe.
''Hoćeš se sada dići?'' ponovila sam u pola glasa. ''Da! Koliko vremena imam?''
''Pola sata.'' rekao je i, vidjevši da ustajem, zatvorio prozor.
''Pola sata?!'' blenula sam na brzinu se pokušavajući organizirati. ''Ok...Iz ormara mi izvadi one traperice, znaš, one izlizane? Ma naći ćeš ih! I nađi mi onu žutu majicu na Snoopyja, i iz ormarića pred vratima mi izvadi...Kakvo je vrijeme vani?'' upitala sam ga među naređivanjima.
''Suho.'' odgovorio mi je, na moje čuđenje tražeći mi odjeću u ormaru, koji je, eto, izgledao kao da su dvije, ne jedna, dvije bombe pale u njega.
''Aha! Onda mi izvadi...hmm...može starke.'' rekla sam i jurnula u kupaonicu. ''I spremi mi knjige!'' dodala sam kroz zapjenjenu pastu za zube, usput popljuvavši čitavo ogledalo. Pokušala sam ga obrisati papirom, ali samo sam ga još više zamutila.
Obavivši čitavu higijenu jurnula sam u sobu da se obučem. Osijetila sam nagli nalet ljubavi prema Tomu. Sve me lijepo čekalo na krevetu. Čak mi je izabrao i žute čarape da mi se slažu s majicom. Jadnik, već se naučio kako ja to radim. A knjige - bile su skraćene!
Georg nas je odveo do škole, a nas dvoje smo, kao kakve filmske zvijezde u stilu izašli iz auta (ako u stilu znači to da sam opalila glavom od vrata).
''Tooom! '' zaderala sam se za njim.
''Šta? '' okrenuo se na peti par metara od mene.
Skoro sam se odvalila od smijeha. ''Moja torba…'' hihotala sam se.
''Neću ti nositi torbu.'' pobunio se.
Georg je spustio prozor od auta. ''Tom, nosi joj torbu! ''
Tom je samo nešto zagunđao u bradu a onda podigao moju torbu s poda kraj mene gdje je stajala. Skrivećki sam se smijala da se ne bi naljutio.
''Welcome back! '' povikali su svi kada smo Tom i ja zajedno došetali do ulaza.
''Sestro!'' povikala je Sammy u zezanciji usput me zagrlivši. Onda joj se pridružila još cijela hrpica ljudi.
''Hvala, hvala. '' rekla sam i važno se naklonila.
''I, kako rebra?'' upitao me Bill sprdajući se.
''Paaa…'' govorila otežući ono a. ''Dobro su sad, valjda. ''
Sedam sati zaredom, na svakom izražavanje dobrodošlice, na svakom čuđenje zbog iznenadnog zajedničkog prezimena Toma i mene, na svakom dosada. Već sam na trećem počela odbrojavati minute. A na sedmom, posljednjem satu, jedva sam ostala smirena. Neprestano sam treskala nogom i pogledavala na sat.
DDDDRRRRRIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIINNNNGG!!!!!!!!!!
''Jeeees!!!'' povikala sam i naglo skočila na noge tako da sam odgurnula stol metar od sebe. Tom je pokupio torbu sam mog stola i prošao dalje.
''Zaboga, gospođice Sophie, obuzdajte se malo. '' Profesor se očito prepao moje reakcije kada me opomenuo svojim dubokim glasom.
''O, uredu, oprostite.'' Mislim da sam bila crvena do korijena kose.
Poslije škole išli smo na igralište,čak su i Tomu dozvolili igrati, a putem smo sreli Andyja pa je i on išao. Ovaj put sam im se i ja pridružila u igri. I, začudo, nisam igrala tako loše. Samo sam jednom zabila autogol. Sve je to dobro. Ili nije?
''Soophieeee! '' derao se Tom koji je igrao za moj tim. ''Pa dobro, jesi ti slijepa?! Vidiš li ti koji je naš golman?? ''
''Daa. ''
''E pa, kad ga vidiš, onda ne pucaš na gol pred kojim on stoji! ''
''Ahaa, a tako se igra…Uh, izvini, nisam znala! Pa zar ti misliš da sam toliko glupa?! ''
''Pa, sad…''
''Uh, glupane jedan! ''
''Ali ja sam ipak stariji brat, kužiš?''
''Ma daj, ja sam mislila da si ti starija sestra!''
''Alo, blizanci, igra se!'' povikala je Lizzie i prekinula našu prepirku.
''Tužit ću te Georgu.'' Izbeljila sam mu se dok sam trčala dalje s rukom previjenom na trbuhu.
Kad smo se vratili kući bila je potpuno prazna. Samo veliki list sa tek par redaka poruke nas je dočekao nasred masivnog stola:
Posvojeni moji,
Nisam vam mogao reći jer ste bili u školi, ali imao sam hitan slučaj i morao sam brzo otići u Tursku.
Ostavio sam vam nešto novca jer me neće biti nekoliko dana. Očekujem od vas da se pazite i da kuća ostane u jednom, a ne u tri dijela razbacana po livadi.
Voli vas Georg. <3
“Ajoooj’’ prokomentirala sam ono srce na kraju.
“On stvarno očekuje kuću u jednom komadu? S nama? Samima? O nee. Mislim da je ovo pisao tolikom brzinom da se malo zbunio…” komentirao je Tom, bolje rečeno sprdavao se na račun Georgove poruke.
“Da, hmm. Jel on ono rekao da ne želi na tri dijela? Ok, može pet, nije problem.” Sa smijehom sam ovaj put ja ‘komentirala’.
Ti dani su prošli poprilično brzo jer nismo baš vrijeme provodili u kući. Obično smo s društvom igrali, jesam ja to rekla igrali? Ah, ako se to tako može nazvat, nogomet.
Georga nije bilo tjedan dana. A kad je došao donio je puuuuuuuuuuuuuuuuuuuuno svega!
Odjeće, obuće, sitnica i što je najvažnije SLATKIŠA!
“Ja se gušim u ovome!” rekao mi je Tom, dok se doslovno GUŠIO u onim gumenjacima.
“I ja u ovome.” Rekla sam utapajući se u koferu punom šarenih ‘krpica’ i naravno nakon svakog probanog komada, ide jedna kockica, pardon, redak čokolade. Ali ne bilo kakve čokolade, na njenom omotu bila je nacrtana, pogodite, MARIHUANA! Ali, bila je tako, mmmm!
“Dođite na sekundu, imam ponudu!” pozvao nas je Georg.
“Kakvu ponudu?” upitali smo ja i Tom u isto vrijeme.
“Ne čitaj mi misli!!!” pogodite, ponovo u isto vrijeme.
“Dostaa!” zarežala sam i udarila ga.
Došli smo do Georga. On je imao gomilu papira ispred sebe, i neke nacrte.
Post je objavljen 09.04.2010. u 20:51 sati.