De dođi, tu negdje, stisni se blizu, bliže. Pravi se da sam tužna i da mi treba utjeha, pravi se da smo Metkoviću i da samo što se nismo utopili, dišimo jedno drugom na usta, ili se smijmo, smisli.
«Otkači šlepove, nanišani jutro i pusti tu lađu da klizi…»
/pitam se, koliko se ljudi ovaj tren ljuljuška uz Remorker?
Ili Stari Laloški vals...
Ajde, bez srama, pile, bliže:)
Još samo da se snijeg otopi i uvaljat ću te u kukurijeke i crljenicu gustu, vlažnu, i bit ćeš moj proljetni i sladak božičak, faun ili mali Dioniz, svirat ću ti. Bit će to lijepo proljeće, blistavo,
Dotad se utisni u mene, u proljeće ću ti kupit zvonca i praporce, da zazvoniš kad god ti na trepuške sleti misao o meni :)
Nekako mi smrdi po novome ova godina, ne samo miris novog decenija, ima tu nešto, ne znam što. Ma i bolje da ne znam, iznenadit ću se, znaš da to volim :) Bitno da se tu negdje smuca i tvoj miris, sve ostalo ćemo putem.
Ti se samo opusti. Moje su ruke krhke, i nema gdje se ne udarim u lakat, al kad se s glavom udruže pa još tvojom… smislit ćemo nešto, pile, bit ćemo svoji, na tuđem il našem…
Laku noć, lepi, odi spavat, ko će te budit sutra?
grom ga ubio…
Post je objavljen 27.01.2010. u 00:00 sati.