Čudno.
Nisam uopće ni morala skupljati hrabrost, nisam te se bojala, niti se smela kad sam te vidjela. Valjda zato što sam znala da je to mojom voljom.
Zbunio me taj nedostatak straha, moram priznati...nisam sigurna je li mi prestalo biti stalo, ili sam se toliko navikla na to da te volim i nemam, da više nemam problem s tim.
Ne znam, nije ni bitno, ostavimo to za neka buduća prosvijetljenja.
Ono što je večeras bitno, jest da mi je bilo lijepo. Bilo je kao u ona stara vremena, opušteno i normalno...nedostajali su mi razgovori s tobom, glupe šale i ozbiljne teme.
I shvatila sam da mi je u neku ruku i lakše...možda je to stvar godina, možda naprosto muško - ženska razlika (nebitno), ali ja znam neke stvari koje ti još ne shvaćaš. Ovako mi je puno lakše dati ti savjet. Da smo skupa, ispalo bi da te davim, tako bih se i osjećala, a tebi bih išla na živce...Nije moje mjesto da te tome učim, i sam si dovoljno pametan.
Znaj samo da volim tvoju iskrenost i naivnost, ali iskustvo će te naučiti da paziš kome ih poklanjaš...ima nas samo nekolicina koji ti želimo bolje nego sebi...za mene možda i ne znaš, ali tu sam...
...iako sam shvatila da je trenutno uistinu i bolje da nismo par.
Ja na tebe realno gledam, nikad se nisam zanosila. Znam da si pregršt problema, ali si moj pregršt problema (mislim, nisi više, ali ipak...).
Voljela bih da znaš da na mene možeš računati. Uvijek ću ti biti prijatelj.
Iako je i dalje činjenica da bih umrla da čujem da imaš neku drugu.
O, da...možda te više i ne želim, ali još uvijek te volim.
I još sam tu.
Post je objavljen 18.01.2010. u 21:08 sati.