Pregled posta

Štorije iz fitness dvorane i teretane -Part II

Moj dragi i ja imamo zajedničkog prijatelja, nazovimo ga, gospon B. koji redovito ide u teretanu, boks, hrvanje i svašta još nešto, pa je tako i nama došla ideja da bi baš mogli krenuti svi zajedno u obližnju teretanu. No to je bilo prije cca 6 mjeseci, a upis smo odgađali dok se ne preselimo, dok ne sredimo stan, dok prođe Božić i Nova godina jer mislim stvarno jel ima smislaaaaaaa uz sve kolače, francuske salate i šunkice i odojčeke ić u teretanu????

Napokon je došao dan, došla i plata, dragi ode u teretanu, ja idem kasnije na fitness, nije baš da mi se ide, no ajde moram prvi put je najteže, probam trenirku, a ono flek od čega od nekog masnog odojčića il pečene kobasice il nečeg onak finog slanog masnog. Nisam otišla. Izgovor: trenirka je zeflekana, ne znaš ti kakve su ženske, sam buju tračale pa nemrem zaflekana ić, istina: fala bogu jer mi se nije dalooooo.

Sljedeći pokušaj, tražim trenirku po dućanima, no nemrem nać nekaj kaj nije made in China, a pak da nije cijena 300kn, za TRENIRKU U KOJOJ ĆEŠ SE ZNOJIT, kome pada na pamet stavit tolku cijenu za pamučnu krpu kojoj je svrha da se u njoj znojiš. Očito postoji i dress code u teretani. Ma nabijem ih. Staroj sam ukrala njenu dok ja ne nađem i kupim sebi, ionak joj „hajdi-ho“ počne tek u veljači. Ok sad sam spremna, dolazim našminkana, čistim slučajem, jer me dragi pokupio s vlaka, nisam se stigla nit preskinut, u teretanu u štiklama, najbolje kaj nisam jednina, ok ok ljudi idu s posla u teretanu.

Učlanim se, dobim iskaznicu, ključić od ormarća, skinem se i pogledam u ogledalo koje je očito s nekom greškom jer vidim Nenyu koja je bila u vodi par godina pa je nabujala do broja 40. Koma, koma, koma, ne želim ni gledati više, skidam naočale jer ionak nemrem vježbat s njima, sad vidim sam neki nedefinirani blob, mada bolje i to nego debelu sebe. A baš sam neki dan gledala snimku od prije tri godine, jebote kak sam bila šlank, ma pravi komad, a sad, joooj, ma sam da se malo utješim baš sam si slatka, a rit mi se fura na J Lo, i to u pliš trenirci na kojoj i piše J Lo pa vi vidite.

Sva nadobudna krenem u dvoranu, back in shape, to mi treba. A kad tamo sve neke starije žene, mislim si kaj sam fulala grupu, možda je to nekaj ful lagano, a sve ženske mojih godina ideju na nekaj teže, onak pravo skidaj kile zgledaj ko Angelina i to. Ma ok kad sam već tu. Ulazi instruktor na zamjeni, čist onak nabildan ko sa onih reklama za muško donje rublje ili traperice, tip koji zaslužuje visokotonalitetno hmmm. Prešeta se on, da se malo pokaže, ženskama šarmerski uputi naziv „djevojke“ i onda šećer na kraju baletno izvijanje ruke i bokova, i ode onaj visko hm u niskotonalitetni wtf...Napokon ulaze dvije normalne curke, čekiram outfit, čisto ok, normalno sve, a potom diva u bijelom, full kompletirana sa accessorizeom, štucne, dve i pol maje jedna na drugoj, pa ok zgodna je priznam, kolko sam ju mogla vidjeti bez očala, čak mi se i zurka sviđa, uglavnom blob koji sam vidla bio je zgodan i mršav. Možda je tak onim dečkima kaj se naliju završe sa nekom ženskom i onda si drugi dan misle di je ta ista jer ova tu nije ona. Hmmm? No skrećem s teme.

Počinje vježbanje, obećavajuće, elementi yoge, čist fajn, a onda veliki upitnik, kud kamo s rukama zakaj, skliže mi se u tenisicama, ne vidim niš bez očala, kak da ono dišem, zakaj ste svi na krivu stranu okrenuti il sam to ja u krivo, blobovi oko mene se izvijaju u nekim nedefiniranim pozama, pokušavam vidjeti instruktora da se istrukturiram o tome kak i kaj da dignem, zaboli me desni leđni mišić, izvijam vrat no niš pomoći, samo bol u vratu, mislim da to nije bilo pametno u ovoj pozi, a kam sad, na pod ok yoga poza to znam, ok je tu sam, a kaj sad pak, noge gore, rukama do nožnih palaca, in your dreams, a zakaj ove sve mogu, živci prelaze na kritično, ne sviđa mi se, znojim se ko praščić, mišići otkazuju, tresem, overlode, overlode, a sve ostale rade, pa nemrem prekinut, a glasić koji se stalno čuje „stisnite trbušne mišiće“, pa nemrem pobogu u svakoj pozi stiskat trbušne mišiće, ak sad stisnem s oproštenjem pobeglo bu mi gravče na tavče, živci, živci, trbuh, trbuh, ma zaboli me to kaj u novom Cosmu piše kak moraju svi zgledat ko da su od stijene stesani, sa pločicama na trbuhu, ja svoje fine pločice imam u kupaoni i kuhinji druge mi ne trebaju, radije si pojedem hrskavu koricu odojka, no opet misli izazvane mojim problemom emocionalnog hranjenja, jedenja (živčan jedeš, tužan jedeš, letargičan jedeš, iako ja jedem jer uživam da jedem) izbacujem hranu sa uma sa pomisli na onu snimku od prije 3 i pol godine kad sam bila komad, nemrem više, pogledavam na sat, još malo, još samo malo, ajde digni se i stisni trbuh, i digni ruke i diši i stisni trbuh, gotovo, odlazim iz dvorane time warp brzinom.

Ma ne vježbam ja radi nikog drugog, pogotovo ne jer mi društvo, ekskluziv, eksploziv, Red carpet, Cosmo, Elle i ostali trič trač časopisi to vele, a bome nije ni istina da nemrem i sa kojom kilom više zapljenit pogled nekog slučajnog prolaznika, ja vježbam radi sebe, da si budem će-će kad se pogledam u onom ogledalu sa greškom.


Post je objavljen 18.01.2010. u 20:47 sati.