Možda se nikad nismo trebali ni sresti.
Možda je svijet znao bolje nego mi
kako krajnost u krajnost ide
i kako ćemo jednog dana otići
iz krajnosti ljubavi u krajnost mržnje.
Možda se nikad nismo trebali ni sresti.
Možda postoje neke druge staze
na kojima ćeš iskušati svoje tabane
jednom kad prijeđeš preko mojih
i ostaviš blatnjave stope sjećanja.
Možda se nikada nismo trebali ni sresti.
Možda su naše duše previše slične
i previše stvorene jedna za drugu
previše oblikovane u istim vjetrovima
da bi mogle obitavati u istim pustinjama.
Možda se nikada nismo trebali ni sresti
i možda jednom budemo lutali daleko
usamljeni od nas, bez izlaza odande
zapamti - uvijek imaš puteve stare
kroz mene, sigurno i čvrsto utabane.
Možda se nikad nismo trebali ni sresti.
Možda će nalet bure jednom odnijeti,
moju dušu sa ostatcima tebe, daleko,
gdje krik galebova neće uznemiravati
krikove naše nekad voljene praznine.
Možda se nikad nismo trebali ni srest,
a možda smo trebali, upravo ja i ti, mi.
Možda da naučimo što smo već znali,
a možda da zaboravimo zaboravljeno.
Možda bi bili jadni da se nismo sreli.
@edit 25.11.2009. u trenutcima inspiracije potaknute jednom meni bliskom životnom pričom....
Ja znam da se nismo trebali sresti,
ali u sebi vučem sokove tvoje
od one prve noći, prelivene rosom
rane jeseni, pamtim usne tvoje.
Ja znam da se nismo trebali sresti,
kletvo moja, boginjo prokleta
i u stihovima previše punima tebe
ja kunem se - doć će osveta.
Ja znam da se nismo trebali sresti
ali eto, ipak za tobom lutam
i sretneš li igdje bohema samog
šlušaj ga - to ja ti šaputam.
Ja znam da se nismo trebali sresti,
ali još pun sam prodane tebe
i tragovi tvojih zubi su na mojoj koži...
i tvoj dodir još me zebe.
Ja znam da se nismo trebali sresti...
ali ovdje stojim, molim boga
ako poznaje kraj svih zima mojih
da vrati me do trona tvoga.
(pisano u muškom rodu, ako niste primijetili, za čovjeka koji nikad neće biti izliječen svoje čežnje)
(all rights reserved - ADC)
Post je objavljen 23.11.2009. u 20:50 sati.