Oni..suoče se sa tim nekim razočaranjem, shvate da su sve krivo postavili, da je život krenuo u krivom smjeru,
da osoba s kojom jesu nije- ta...da posao u kojem jesu nije- taj…
da život kojim žive je najblaže rečeno… nikakav
… i kaj naprave?
Pobegnu…nekam, ne, ne drugoj u naručje, jednostavno pobegnu u samoću, negdje daleko..
u pustopoljinu, u šumu, daleko…od svega…jer će tamo naći mir,
spokoj i kaj ja znam…
a onda se opet žale..da to nije to...
Da je život u pustopoljini težak, samotan, da njih niko ne kuži, da im svi predbacuju…
da ih niko, a to su ovi kaj su ostali… ne razumije…
Ni ja to baš ne kužim… al čini mi se… oni još manje…jer su opet nezadovoljni,
jer opet imaju iako malo, ali ipak dodira sa svijetom, i sve im je muka…
jer ih i taj minimalni dodir tlači, iscrpljuje, nervira…
jer je recimo iza njih ostalo neriješeno ovo ili ono pitanje…i jer zamisli,
ipak imaju obaveze…u ovom životu, ovom svijetu…npr..dijete...
koje treba njih, takve…
nekakve, ikakve, nikakve…
ali ne..oni bi pobegli ili već jesu, u nekoj…. šumi, pustopoljini…
al mislim, nemreš pobeć od sebe…iako si utvaraju da su u fazi eskapizma…
i ustvari bježe, prema ..ničem…
Post je objavljen 09.11.2009. u 14:00 sati.