Marketing
U PROLAZU
Volim noć. Kad se čuje samo tišina. Kad lagano lupkanje po tipkovnici odzvanja po sobi uz tho, tiho rominjanje kiše.
Odavno nisam pustila prstima na volju. Da kuckaju i ispisuju trenutne misli. Čak mi se čini da i ne znam više kako to izgleda.
Pisat bez reda i poretka. Onako….. čisto bezveze.
Neke misli prilično su maglovite, nejasne. Kao u nekakvim okvirima. Zatvorene.
Mmmm…. Miriše mi pizza. Još jedna loša stvar ove proklete južine. Zabiješ se u kuću i samo se vrtiš oko špahera. Pa su cure konačno obe doma i uvatin se kužine iako i nisan baš nešto luda za kuvanjen. Pa se i vaga približila malo večoj brojci.
Za vikend, situacija skroz uobičajena. Red kiše, red sunca.
Ništa posebno.
Misli lete na sve strane. Pa bi tribalo skoknit i mandarinke pobrat. A kiša…. Sve ka neće i eto je, pada nemilice. Po kući posla stalno. Bezveznog, nikakvog. Glupog. Sve nešto radim a čini mi se da se ništa ne vidi. Ne znan samo odakle se stvara ona pusta roba za pranje. 
Od svega mi je najdraže leć na dvosjed, pokrit se i čitat. Bar se vidi koliko sam stranica pročitala. 
Idem malo obić portale. Znam da ništa pametnog neću pronač, ali eto. Više radi običaja. I usput povirit poštu. Ko zna….. možda san dobila kakvo lipo pisamce. 
Izbrisat one glupe spam mailove. Ljudi moji, koliko san love dobila. Svaku malo dobijen 9xx xxx dolara. Ma baš su neki, niko da ponudi milijun! 
A i prijateljici moran poslat recept.
Baš mi je bezvezno ovo trenutno lupetanje.
One nekakve pametnije, bistrije misli kao da vire iz prikrajka.
Čekaju. Nemam pojma šta. Možda ipak neko bolje vrime.
Ili neko drugo misto.
Da. Možda.
Post je objavljen 09.11.2009. u 08:14 sati.